Мученички живот 5.000 заточених жена на Трикерију (3)

Пише : Предраг Савић, књижевник и адвокат

Да би се разумело ко су биле жене које су завршиле на Палео Трикерију, грчкој верзији Голог Отка за жене,  мора се најпре у неколико реченица објаснити рат који их је тамо довео.  Јер без тог контекста и логор и такозване „изјаве покајања“ остају неразумљиви.

Грчки грађански рат, који се у свом главном облику водио од 1946. до 1949. године, био је завршни и најкрвавији чин сукоба који је започео још током окупације: на једној страни налазиле су се снаге грчке државе и монархије, најпре снажно ослоњене на Велику Британију, а затим на Сједињене Америчке Државе, док је на другој била Демократска армија Грчке (ДСЕ), оружани покрет под пресудним политичким утицајем Комунистичке партије Грчке.

Велики број њених присталица и бораца потицао је из ЕАМ-а и ЕЛАС-а, највећег левичарског покрета отпора из Другог светског рата, па се после немачког повлачења некадашњи антифашистички савез распао у дубоку политичку поделу која је прерасла у грађански рат.

Жене са Трикерија, међутим, нису биле једна војна или партијска формација. Међу њима је било чланица Комунистичке партије, бивших припадница ЕАМ-а, жена повезаних са ДСЕ, али и оних које су власти означиле као „превентивно заточене“, често зато што су потицале из породица герилаца или из крајева у којима је герила имала јако упориште. Савремена Група за усмену историју Волоса (ОПИВО) приликом реконструкције логора посебно помиње простор Афетика као логор „опасних комунисткиња“, али и жене из такозваних „герилских породица“, што показује да се ни унутар самог логора све заточенице нису третирале једнако.

Управо зато се иза општег назива „политичке прогнанице“ налазе сасвим различите биографије: студенткиње, учитељице, лекарке, фармацеуткиње, новинарке, раднице, сељанке и жене чија је највећа политичка „кривица“ могла бити то што им је муж, брат или син био у герили.

Једна од њих била је Викторија Теодору, касније позната грчка песникиња. Имала је шеснаест година када је ушла у ЕПОН, омладинску организацију повезану са ЕАМ-ом, а 1947, као студенткиња Филозофског факултета у Атини, ухапшена је, три месеца задржана у служби безбедности, а потом послата у прогонство — најпре на Хиос, затим на Трикери и Макронисос. Ове биографске податке доноси портал Larissanet у тексту „Закопане свеске 5.000 прогнаних жена на Трикерију“, уз напомену да је материјал сачувала и прикупила Роза Имвриоти, а објавила Викторија Теодору.

Њени записи су драгоцени зато што Трикери не описују из перспективе каснијег историчара, него жене која је тамо живела и која је знала како изгледа дан када хране нема довољно, када вода постаје драгоценија од свега и када се не зна да ли следеће постројавање значи обичну прозивку или нови транспорт.

Теодору је записала да су 1948. на Трикерију биле око пет стотина „превентивно“ заточених жена, али да их је до фебруара 1949. остало деведесет три, јер су неке, сломљене условима живота, болестима и глађу, потписивале такозване „изјаве покајања“ и биле пуштане. Овај њен запис преноси Larissanet, који као извор наводи књигу Женски логори — Хиос, Трикери, Макронисос, Ај Стратис 1948–1954.

Та „изјава“ била је много више од административног папира. Од заточенице се очекивало да се политички одрекне свог дотадашњег уверења и организација са којима је била повезана, а у систему политичког „преваспитавања“ потпис је постао граница између оних које су власти сматрале „покајаним“ и оних које су називане „непокајаним“ или „непоправљивим“. Управо су многе од ових других у јануару 1950. пребачене на Макронисос, место које је већ било синоним за много грубљи систем војног дисциплиновања и политичког ломљења.

О томе колико је логор већ 1949. био милитаризован говори и историјски преглед који је објавио „Ризоспастис“: жене су у почетку смештане у манастирске келије, а када их је постало превише, највећи део је живео у шаторима око манастира; логор су чували војници, док је свакодневни живот организован по моделу војних јединица.Чувари су били окрутни, а догађала су се и силовања, вели један добро упућени Димитрис, прнзионисани официр .

Викторија Теодору, наводи да је прва велика група од око 1.200 жена кренула са Хиоса на Трикери 4. априла 1949, а да је до септембра број заточених, заједно са децом, достигао око 4.700.

Сам манастир постао је административно средиште тог система. У сведочењу Викторије Теодору, које је објављено у књизи Женски логори, а у целини или великим деловима пренето на порталу Arheion Politismou, стоји да је једно и по крило горњих, боље очуваних манастирских келија користила команда као своје канцеларије. Исти запис наводи и да је логором у периоду 1947–1949. командовао пуковник означен иницијалима И. К., кога Теодору описује као веома строгог и суровог човека, док су стражу чинили војници, међу којима су били и такозвани „покајници“ са Макронисоса. Овај податак преузет је са портала Arheion Politismou, који изричито наводи да је основни извор књига Женски логори, објављена 2006. године.

Али најважнији документ о Трикерију нису ни наредбе команде ни статистички извештаји, већ лични записи логорашица.

Жене су писале у школске свеске оно што им се догађало.Писале су знајући да би им рукописи, ако буду пронађени, могли бити одузети, а оне строго кажњене. Зато су свеске скриване, читане међу самим заточеницама, допуњаване и чуване као нешто много драгоценије од обичног дневника.

Према тексту „Ризоспастиса“ о књизи Женски логори, Роза Имвриоти је 1973. године предала Викторији Теодору девет таквих свезака, које су жене написале на Хиосу, Трикерију и Макронисосу. Према истом извору, свеске су јануара 1950, непосредно пре пребацивања многих „непокајаних“ жена на Макронисос, стављене у лимену посуду и закопане на острву, а Роза Имвриоти их је касније спасла и сачувала.

У тим свескама налазила су се сведочења Евангелије Фотаки, Атине Константопулу, Стасе Кефалиду, Нице Гавријилиду, Викторије Теодору и Афродити Мавроиди-Пантелеску, док је Теодору оставила више од једне свеске. „Ризоспастис“, представљајући ново издање књиге 2006, изричито наводи имена тих жена и објашњава да су ранија издања настала управо из девет спасених рукописа.

Та имена вреди памтити, јер се тек са њима број „пет хиљада“ распада на појединачне животе.

Атина Константопулу била је фармацеуткиња. Њена збирка фотографија данас је део АСКИ и захваљујући њој имамо оригиналне снимке жена у шаторима, заточеница испред шатора број 16 и групе здравствених радница на Трикерију. Стаса Кефалиду била је зубарка, Ница Гавријилиду студенткиња, Афродити Мавроиди-Пантелеску новинарка, док је Роза Имвриоти већ пре заточеништва била једно од великих имена грчке педагогије. Тако је власт на исто мало острво сместила жене чији су животни путеви до тог тренутка имали врло мало заједничког, осим чињенице да су се нашле на погрешној страни грађанског сукоба.

Ни њихов свакодневни живот није био сведен само на чекање. Теодору је описала пробушене и оштећене шаторе у маслињацима манастира, толико ниске да је жена морала да савије тело да би ушла, док би после јаких киша вода и блато продрли унутра. Тај опис, преузет са портала Arheion Politismou, потиче из њеног текста у књизи Женски логори.

Фотографска збирка Архива савремене друштвене историје из Атине ( АСКИ) потврђује ту другу страну живота о којој су жене писале. У архиву се, на пример, чува оригинална фотографија женског логора на Трикерију из периода 1948–1954, из збирке Фросо Милонаку, заведена под сигнатуром Φ.Α.501.03.03.0034. Архив је тематски сврстава управо под „услове живота политичких прогнаника“.

Међутим, можда се механизам притиска  који личио оном са нама бчискиг Голог отока. То се најјасније види у причи о писмима.

Жене су живеле од вести које су долазиле од куће, јер је у грађанском рату породица могла бити разбацана на три или четири стране — неко у герили, неко у затвору, неко у избеглиштву, неко у селу из којег је становништво евакуисано. Зато писмо није било обичан комад хартије, него једина веза са светом изван острва.

У једном од најпотреснијих сведочења о Трикерију описан је Божић 1949. године. Запис је касније објављен у књизи Женски логори, а текст је пренео „Ризоспастис“ у прилогу „Тренуци из живота непоколебљивих жена класне борбе на Трикерију“. Жене су, према том сведочењу, усред зиме саме подизале велике америчке шаторе у које је смештано по четрдесет заточеница, а пред њима је наложена огромна ватра у којој су горела писма њихових породица која им нису била уручена, уз образложење да нема ко да их цензурише. Ауторка записа тај дан назива „горким Божићем 1949.“

Тешко је наћи бољу слику начина на који је функционисао притисак на Трикерију: жени није било довољно одузети слободу, него јој је требало показати да власт контролише и њену последњу везу са мужем, мајком, братом или кућом.

Ипак, управо из тих година стиже и сведочење да жене нису пристајале да им читав живот буде сведен на улогу заточеница. Илегално су читале су једна другој оно што су написале и нису пристајале улогу капоа.

Проверавале су чињенице међу собом.

Роза Имвриоти их је подстицала да бележе оно што виде.

У тексту Норе Рали објављеном 2024. године у „Ефимерида тон синтактон“, описано је како су жене своје свеске писале тајно и закопавале их или скривале где год су могле, како их жандарми не би пронашли и одузели. Ауторка наводи и да су једна другој читале записано како би биле сигурне да догађаје бележе што објективније.

Управо тај детаљ мења начин на који треба читати „закопане свеске“. То више нису само приватни дневници у којима је свака жена записивала сопствени бол, него покушај да се, још док логор постоји, створи колективни документ о ономе што се догађа.

Жене су очигледно знале да ће једног дана неко покушати да исприча историју Трикерија.

И желеле су да у тој историји остане и њихова верзија.

Међу онима које су оставиле најснажнија сведочења била је и Роза Имвриоти. Када је у јануару 1950. почело пребацивање жена на Макронисос, њено име нашло се на списку. „Ризоспастис“, преносећи њено сведочење из књиге Женски логори, описује долазак високих војних и жандармеријских старешина на Трикери, прозивање жена одређених за транспорт и тренутак када је прозвана и она. Један генерал јој је, према том запису, довикнуо да више неће живети.

Имвриоти није била млада девојка коју је систем тек покушавао да заплаши. Била је искусна педагошкиња и интелектуалка, жена која је већ имала изграђен јавни и политички идентитет, па управо због тога њено присуство међу заточеницама има посебну тежину. У логору није само подносила сопствено заточеништво, него је подстицала друге жене да пишу и помогла да њихови записи преживе.

А онда је дошао Макронисос.

У зиму 1949/1950. велики број жена са Трикерија пребачен је на то острво. „Ризоспастис“ у једном историјском тексту наводи да је у децембру 1949. са Трикерија пребачено око 1.200 прогнаница, док сведочења и други извори говоре о пребацивањима која су настављена у јануару.

За многе је Макронисос значио нову и тежу фазу притиска да потпишу политичку изјаву.

У августу 1950. део жена враћен је на острво. „Ризоспастис“ у репортажи о Палео Трикерију наводи да се вратило око пет стотина жена, које су одбиле да поново уђу у стари логор, па су око месец дана живеле на отвореном, све док после једног великог пљуска нису ушле у празне манастирске просторије.

То кружно кретање — Хиос, Трикери, Макронисос, поново Трикери, а за неке потом и Ај Стратис — један је од разлога што се у грчкој усменој историји говори о својеврсном „мученичком троуглу“ женског изгнанства. ОПИВО је управо тако представио Трикери приликом меморијалног скупа у јулу 2026, повезујући га са Хиосом и Макронисосом.

Када се све то данас чита, најлакше би било претворити причу у црно-белу политичку легенду, у којој су сви на једној страни само хероји, а сви на другој само злочинци. Али историја грађанског рата је сложенија од партијских меморијала, и управо зато су сведочења жена толико важна: она не траже од нас да прихватимо њихову идеологију, него да чујемо шта им се догодило.

Њихови записи говоре о гладовању, боловима, постројавањима, цензури писама, принуди и страху, али говоре и о другом облику отпора — о томе да човек покуша да остане човек када систем од њега тражи да се одрекне сопственог идентитета.

Зато су „закопане свеске“ можда најважнији доказ о суровости .

Свеске написана на острву у време када жене још не знају шта ће имј се сутра догодити имају велику доказну снагу.

И зато ћу у следећем делу о женама Трикерија наставити управо тим путем — са конкретним именима, записима и изјавама, увек уз навођење књиге, архивског фонда, документарног филма или грчког портала са којег је сведочење преузето.

А причу о деци која су са мајкама живела на Трикерију, учионици под маслинама, глади и малим гробовима које је Викторија Теодору описала у запису из октобра 1950. године, остављам за посебан, четврти наставак.

Јер то је потресна прича која заслужује да се исприча сама.

Насловна фотографија: Келије у приземљу манастирског здања у које су смештане логорашице, данашњи изглед