Хрватска га хоће, Црна Гора га има, а припада Србији

Пише: Адвокат др Горан В. Ђорђевић

Турбулентни процес разбијања бивше СФРЈ отворио је многа питања која и данас завређују пажњу историјске и правне науке. Готово да нема института међународног права који се није оваплотио у процесу њеног растурања: дисолуција, распад, сецесија, право на самоопредељење, право на континуитет, сукцесија, право на употребу силе, однос унутрашњег и међународног права, геноцид, агресија, територијални интегритет, суверенитет, политика „хуманитарних интервенција“, ad hocкривични трибунали, иновативни облици кривичне одговорности за међународна кривична дела.

Ова чињеница доказује на феноменолошком нивоу значај ове историјске епохе, као и величину преседана. Међутим, ни данас, 30-так година после, бројна нерешена питања још увек оптерећују односе између бивших југословенских република.

Последњи у низу проблема је тема школског брода „Јадран“ који се (не)очекивано претворио у последњи проблем евроинтеграцијских процеса Црне Горе. Док Црна Гора користи овај брод као средство за изградњу новог националног идентитета, друга бивша република – Хрватска такође полаже право на овај брод. И док две нове савезнице ломе своја копља, истина је на другој страни. У овом кратком огледу указује се на запостављено право Србије на школски брод „Јадран“. 

Као и сви проблеми који се заснивају на примени права тако се и овај може посматрати са аспекта природног и позитивног права. Сам историјат набавке овог брода је  одвећ познат. За потребе овог осврта битно је указати да су  средства за изградњу овог брода обезбеђена од стране Министарства војске и морнарице (око 86%), док је удружење „Јадранска стража“ добровољним прилозима обезбедило око 12-14% укупне цене. Један део из свог личног фонда платио је Краљ Александар Карађорђевић. 

На крају овог историјског ексурса, на видело излази и питање континуитета СРЈ, а потом и Србије. Премда овај континуитет није признат у УН, контиуитет Србије у односу на СРЈ и претходно СФРЈ у односима Црне Горе и Србије jе неспоран. Најпре, јер је и Црна Гора као део Савезне Републике Југославије била део истог „континуитета“. Потом и на основу члана 60. Уставне повеље СЦГ којом је Србији признат међународноправни континуитет, што је касније остварено и у УН. Да питање континуитета у билатералним односима није спорно ни од стране других бивших република, сведоче два примера. Између БЈР Македоније (данас Северна Македонија) и СР Југославије је 8. априла 1996.године, закључан Споразум о регулисању односа и унапређењу сарадње (Службени лист СРЈ, Међународни уговори, бр. 1/1996).

У члану 4. поменутог споразума стоји: „Полазећи од чињенице да су Србија и Црна Гора постојале као независне државе пре стварања Југославије, те имајући у виду чињеницу да је Југославија продужила међународно правни субјективитет ових држава, Република Македонија поштује државни континуитет СР Југославије…“. Сличан споразум је  потписан између СР Југославије и  Републике Хрватске 23. августа 1996.године (Службени лист СРЈ, Међународни уговори, бр. 5/1996), у коме је у члану 5. констатовано: „Полазећи од чињенице да су Србија и Црна Гора постојале као независне државе пре стварања Југославије, те имајући у виду чињеницу да је Југославија продужила међународно правни субјективитет ових држава,  Република Хрватска констатује постојање државног континуитета СР Југославије“. Овакво ограничено признање континуитета од значаја је и за „наше“ питање у контексту, барем када је реч о историјском праву. 

Гледано из угла позитивног права ствари су тек делимично другачије. Након независности Црне Горе и разбијања државне заједнице са Србијом, мора се рећи да статус школског брода „Јадран“ није решен.

Током трајања Савезне Републике Југославије, Закон о имовини СРЈ је у члану 35. (у вези са чланом 2. и чланом 39.) право својине на свим средствима укључујући и имовину војске утврдио као имовину СРЈ. Исто одређење налази се и у члану 337. Закона о Војсци Југославије, што не треба да изненађује, јер су домен одбране и безбедности стављени у надлежност савезне државе, раније СРЈ потом СЦГ

Деценију касније, када је пројектовани процес разбијања СРЈ био у пуном јеку донета је Уставна повеља државне заједнице Србије и Црне Горе. У члану 59, став 3. Уставне повеље СЦГ је одређено: „Имовина СРЈ на територији држава чланица имовина је држава чланица по територијалном принципу“.

Међутим, ово одређење не прејудицира и коначно решење. Реч је о начелној одредби која не уређује имовинскоправне односе у случају престанка постојања државне заједнице СЦГ (свакако да решења о статусу након престанка државе не садржи нити један уставни акт на свету).  Наиме, Уставна повеља СЦГ уређује актуелнеодносе у функцији постојеће тада дејствујуће државне заједнице као једног субјекта међународног права. У случају престанка Државне заједнице, ова одредбе не може да производи правно дејство у смислу коначног решења имовинских права. У том случају илустративне су и упућујуће друге одредбе Уставне повеље.

Чланом 60. ств 3. и 4. Уставне повеље СЦГ је јасно утврђено: 

„Држава чланица која искористи право иступања не наслеђује право на међународно-правни субјективитет, а сва спорна питања посебно се регулишу између државе следбеника и осамостаљене државе.

У случају да се обе државе чланице у референдумском поступку изјасне за промену државног статуса, односно независност, у поступку сукцесије регулишу се сва спорна питања, као у случају бивше СФРЈ.“

На основу наведених одредби Уставне повеље, јасно је да се сва нерешена питања имају решавати кроз процес сукцесије, односно најпре кроз споразум држава чланица, а потом и кроз примену Закона о сукцесији бивше СФРЈ. Овакво решење је у складу са чланом 24. Бечке конвенције о сукцесији држава у односу на уговоре. Имајући у виду да споразум о сукцесији између Србије и Црне Горе није закључен, већ да су међусобни односи решени кроз „Споразум о регулисању чланства у међународним финансијским организацијама и разграничењу финансијских права и обавеза“ (Службени гласник РС, бр. 64/2006), једино утврђено решење представља примена Закона о сукцесији бивше СФРЈ.

Споразум о регулисању чланства у међународним финансијским организацијама и разграничењу финансијских права и обавеза не представља коначно уређење међусобних односа. Овај споразум између Србије и Црне Горе не покрива само сферу финансијских питања. О томе сведочи и чињеница да је наведеним споразумом у члану 10. уређено и потраживање Србије – по основу непокретне имовине (Аеродроми Подгорица и Тиват), док је чланом 15. уређено и питање „обима имовине  која је неопходна за функционисање институција ДЗ СЦГ и Војске Србије и Црне Горе“, што се свакако не може сматрати разграничењем финансијских права и обавеза, већ типичним облигационо правним односима који произилазе из својинскоправних односа на непокретностима. Упућивање на Закон о сукцесији бивше СФРЈ налази се и у члану 18. овог Споразума којим је уређено стицање права (акцијског капитала) ЈУБМЕС банке у обиму који је утврђен Законом о сукцесији бивше СФРЈ, као и питање старе девизне штедње (члан 19.).

Следећи аспект разматрања нужно представља Споразум о питањима сукцесије СФРЈ (у даљем тексту: Закон о сукцесији) потписан у Бечу, 29 јуна 2001. године. У члану 4. став 1. овог Споразума се наводи:

„Независно од параграфа (1) члана 3. овог Прилога, покретна материјална државна имовина СФРЈ која је представљала део војне имовине те државе, биће предмет посебних аранжмана који треба да се договоре између заинтересованих Држава сукцесора“. 

На овом месту треба указати да није основан било какав захтев Хрватске у односу на брод „Јадран“, јер се питање последњег титулара или држаоца – како се то често славодобитно истиче, управо према Закону о сукцесији не односи на војну имовину (члан 3. став 3. Закона о сукцесији).

Имајући у виду наведено, јасно је да имовински односи који се односе на војну имовину – у овом случају брод „Јадран“, није решено у међусобним односима између Србије и Црне Горе. Илустрације ради, приликом поделе Индије на Индију и Пакистан, Индија је – као држава наследница  задржала готово целокупно наоружање државе претходнице.

Сличан пример представља Украјина која је „Будипештанским меморандумом“ из децембра 1994.године, своје нуклеарно оружје предала Руској федерацији, или Протокол уз мировни уговор од 12. марта 1940. године, закључен између СССР-а и Финске којим су стране договориле реципрочно уступање војних инсталација.

Наравно, треба указати на једну оптерећујућу чињеницу. Иако је излазак Црне Горе из државне заједнице учињен на основу референдума (са више веома упитних карактеристика), касније поступање Црне Горе је угрозило мирно решавање међусобних односа. Ту свакако треба имати у виду једнострано признање тзв. Косова од стране Црне Горе. Јер уистину, тешко је говорити о решавању проблема у „доброј вери“ у смислу члана 24. Споразума, у околностима кад једна страна уговорница учини један од највећих преступа у међународном праву – као што је то признање сепаратистичке државе на делу територије друге стране уговорнице. На овај начин – и то се мора рећи, поред моралног и правног греха и сама Црна Гора је себе довела у ситуацију да одговара на – за сада непријатна питања имовине Србије, коју тзв. Косово третира као сопствену имовину на територији Црне Горе. 

Србија данас, након свега, нема разлога да не поступи рационално и историјски одговорно. У овом случају то се огледа у покретању питања права власништва над школским бродом „Јадран“. У интересу Србије и Црне Горе је да се ово питање реши у складу са међународним правом, као и признатим правима и преузетим обавезама. Решавање овог питања у границама права, и шире изградња међусобних односа у границама права и пријатељства може изнова изградити данас нарушене односе између две, у сваком случају, братске државе.