Dan razočarenja i otkrića
Evo još jedne priče Dragana Šibalića, kraljevačkog putopisca i avanturiste, koji se odvažio da biciklom krene na izazovan i opasan put od Istanbula do Mont Everesta dug oko 20 000 kilometara, koji je simbolično nazvao „Putevima svile“. Ovoga puta donosimo njegovu priču poslednju priču sa putovanja po Libanu, u blizini granice sa Surijiom, koja je njegova naredna destinacija.
Piše: Dragan Šibalić
Izašao sam iz hotela oko devet sati, pun očekivanja da osetim duh istorije Baalbeka. Najviše sam želeo da vidim čuveni Jupiterov hram, ali i ostale drevne spomenike. Međutim, moj plan je u samom startu naišao na prepreku. Sve kapije koje su vodile ka arheološkom lokalitetu bile su zaključane. Pitao sam nekoliko prolaznika kada se otvara, a odgovor je uvek bio sleganje ramenima i neodređeno ćutanje. Jedan čovek je nesigurno rekao da će možda biti otvoreno u deset. Ipak, kada sam se u deset tačno vratio, situacija je bila ista. Ni sada nisam uspeo da saznam razlog – da li je to zbog nedelje, praznika ili nečeg trećeg? Obišao sam lokaciju unaokolo, napravio nekoliko slika hramova iz daljine, ali to nije bilo ni blizu onome što sam zamislio. Osećaj razočaranja bio je jak.
Vratio sam se u hotel. Hamza, domaćin, bio je iznenađen kada je čuo da je lokalitet zatvoren, tvrdeći da je prvi put čuo za nešto takvo. Razmišljao sam da ostanem do sutra, ali šta ako i sutra bude isto? Ali želja za daljim putem nagovorila me je da nastavim. Ipak, nisam hteo da napustim Baalbek potpuno praznih ruku, pa sam odlučio da obiđem jedno drugo mesto koje me je intrigiralo – čuveni „Kamen trudnice“.
„Kamen trudnice“ (ili Hadžar al-Hibla) je masivni rimski monolit koji leži u drevnom kamenolomu Baalbeka. Sa svojih procenjenih 1000 tona, dužine od 21 metra, širine preko 4 metra i visine od 4,2 metra, smatra se najvećim isklesanim kamenom na svetu. Veruje se da je namenjen za proširenje Jupiterovog hrama, ali nikada nije iskorišćen – verovatno zbog nemogućnosti transporta. I sam je deo zagonetke: kako su uopšte uspeli da ga iseku i podignu?
Njegovo ime potiče iz narodnih predanja. Jedna od najpoznatijih legendi govori o trudnoj ženi koja je tvrdila da zna tajnu njegovog pomeranja, ali je za uslov postavila da bude hranjena najboljom hranom do porođaja. Meštani su je rado hranili, ali ona je nestala neposredno pred porođaj, ostavljajući samo svoje ime vezano za kamen. Drugo verovanje govori da dodirivanje kamena donosi plodnost. Zbog njegove neverovatne veličine, narod je smatrao da su ga postavili džinovi. Stojeći pored tog kolosa, osetio sam pomešano osećanje: čuđenje pred prastarim inženjerskim poduhvatom i blagu tugu zbog njegove nepotpune sudbine, ipak priča o njemu je dodala magiju mom kratkom boravku u gradu.
Nakon što sam se oprostio od kamena, krenuo sam prema Anđaru. Ovaj četrdesetak kilometara dug deo puta bio je blaga nizbrdica i potpuna suprotnost libanskom primorju. Tu je vladala drugačija slika: vidljivo siromaštvo, prljavština i zapuštenost na svakom koraku. Primetio sam brojne kampove sa sirijskim izbeglicama. Ljudi su bili otvoreniji i radoznaliji, često su me pitali ili vikali nešto u prolazu. Posebno su upadali u oči mladići na skuterima koji su izvodili razne akrobacije, vozeći stojeći ili na jedan točak. Kako sam se približavao Anđaru, slika je postajala sve bednija, podsećajući me na scene iz Indije.
U sam Anđar stigao sam pred sam mrak. Grad je izgledao uglavnom zatvoren i tih. Bio sam blizu granice, a nisam imao plan gde ću provesti noć. Svratio sam u jedan od retkih supermarketa koji su radili da nabavim hranu. Kupio sam čokoladice, vodu, sokove i nešto za grickanje. Šokirao sam se kada mi je prodavac naplatio sve to sa 15 dolara – na proizvodima nije bilo obeleženih cena, a tuđinac je, izgleda, bio pogodna meta za „specijalne“ cene.
Očajan za toplim obrokom, ušao sam u jedan restoran. Komunikacija je bila prava muka. Uprkos Gugl prevodiocu, razgovor je tekao čudesno: na pitanje „Šta imate?“, mladi konobar mi je uzvišeno odgovorio „Nema ništa, hvala Bogu!“. Izgledalo je kao da se šali, ali je bio savršeno ozbiljan. Na kraju sam morao da uđem u kuhinju i pokazujući izdejstvujem obrok – veliku porciju riže sa povrćem, batakom i jogurtom. Očekivao sam da će me odrati, kao u supermarketu, pa sam spremao 20 dolara. Kada sam na kraju pitao za račun, konobar je rekao: „Šest dolara“. Bio sam prijatno iznenađen poštenjem. Porcija je bila ogromna, a ukus… prejak. Riža je bila začinjena, sa suvim grožđem i indijskim orasima, tako jakog ukusa da sam odmah osetio pritisak u glavi. Pojeo sam šta sam mogao, a ostatak sam zapakovao za sutra.
Sada je došao najteži deo – potraga za mestom za spavanje. Gurajući bicikl uzbrdo, po hladnoći i vetru, stigao sam skoro do samog graničnog prelaza. U očaju, krajickom oka ugledah natpis „El Omara Hotel“. Požurio sam ka njemu, popeo se do trećeg sprata hotela koji je više ličio na stambenu zgradu. Našao sam osoblje, starijeg čoveka u pidžami koji je izgledao tek probuđen. Ponuda je bila 20 dolara za noćenje. Kada mi je pokazao sobu, ili bolje reći, prostor za noćenje, šok je bio potpun. Radilo se o ogromnom stanu pretvorenom u hostel-lavirint: sobe bez vrata, samo zaves, u vazduhu miris hrane, nargile i nečeg neprijatnog, deca su trčkarala, neko se raspravljao… U jednoj sobi čak je visila ljuljaška sa plafona. To nije bio hotel, to je bila ludnica. Odmah sam odbio i izašao na ulicu, odahnuvši od olakšanja.
Vratio sam se na glavnu ulicu i, nakon razmišljanja, odlučio da prenoćim na betonskom platou ispred jednog zatvorenog lokala. Kao pravi beskucnik, raširio sam podlogu, dušek i uvučao se u vreću za spavanje. Bilo je tek sedam sati uveče, ali umoran sam ubrzo zadremao. Probudio me je prolaznik koji se začudio šta radim. Jedan mladić se sažalio i ponudio da me odvede kod njega kući, obećavajući da će se vratiti za sat-dva. I vratio se, sa prijateljima. Svi su bili radoznali, bombardovali su me pitanjima, ali na kraju sam ostao na svom betonu. Njegova kuća je bila dalje nizbrdo, a menи se nije išlo da se sutra penjem nazad. Tako sam noć proveo na vetrometini, uz neprekidanu buku prolazećih kamiona koji su drmali asfalt i mene, gledajući u libansko nebo, razmišljajući o hramovima koje nisam video, o kamenu teškom hiljadu tona i o neočekivanoj ljubaznosti u moru nepoznatog.
***
