Када „пукне“ пут преко Хрбљине…

Неприступачна и опустела висораван између Купреса и Гламоча ускоро би могла да буде приступачна и за аутомобиле, захваљујући најављеној градњи ветропарка, па ће и пут до завичаја за све оне који су отишли у бели свет, бити бржи и лакши 

Пише: Душан Марић

Сви ми који смо одрастали и на Хрбљини, каменитом размеђу Купреса и Гламоча, на 1500 метара надморске висине, са радошћу чекамо сусрет са драгом висоравни. Као што свака жива душа са радошћу чека сусрет са својим завичајем. Посебно ако је завичај остављен, ако се из њега отишло у бијели свијет. Неко у потрази за бољим животом, неко због школовања, неко бјежећи од ратног вихора…

Сусрет са каменитим пространством на којем смо тешко живјели али – лијепо живјели. У сталној борби са каменитом и безводном земљом, неимаштином и зверима.

Сусрет са Сланом косом, Шкадимом, Црним Врхом, Атића плећем, Вилашницом… Са прелијепим погледом на плећати Велики Виторог, на врхове Цинцара, Осјеченице, Малована, Словиња…па даље Шатора, Велике Голије, Клековаче…

Са смиљем и ковиљем, цвијећем којег, чини ми се, нигдје нема толико као на хрбињским пашњацима. Са малинама, руњавцима, слаткићима и кожњачама, јединим воћем које смо горе имали.

Са ливадама и мекотама стјешњеним између мора камењара, на којима смо бритком косом сваку травку отимали, искашали, јер у дугим зимама, када су наноси снијега често препиривали врата и прозоре, сијена никад није било довољно.

Горе смо излазили пјешке. Уз стрме Вруће косе, којима име све говори, кроз Бојину, густу црногоричну шуму, украшену високим јеликама и цвркутом птица, па преко Пољане, крај куће Војислава Зјајића и кроз Курељушиће. Крај Јевтаћа, Бојана и Личме.

Па онда, неко лијево крај Ротке и Џуџе, неко десно крај Владурине Зубића. Од Петровдана, до Велике Госпојине, у вријеме кошевине, дан за даном.

Ујутро, сат и по времена, на Хрбљине. Преко дана кошевина и скупљање траве, а пред вече, кад сунце почне да залази за Словињ, сат времена са Хрбљине. Сљедећег дана Јово наново.

Могло се и на коњским колима или коњским саонама. Ко их је имао.  Преко Омара и Јурукине косе. Или краћим али тежим, успоритијим путем, уз Ивик и Орловачу. Али коњска кола су се користила само када би на почетку или на крају кошевине требало ствари селити или у јесен дрва и сијено са Хрбљине у село згонити. Зими се то чинило на саонама, санкама.

У новије вријеме, након што је изграђен шумски пут од Омара, преко Врућих коса и Орловаче, најчеће путем кроз Бојину. И сада не само пјешке, на коњским колима, већ и на тракторима и теренским аутомобилима.

Могло се до Хрбљине и на коњчету, али људи су то ријетко практиковали. Било им жао коња. С правом. Уз Вруће косе је тешко и празан изаћи, а камоли са самаром и бисагама, па још и са јахачем на леђима.

Надам се да ћемо ускоро до Ждера и Пивача, до Матрака и Кериновца, до Марића и Милишића, до Пластовине и Конака, до својих кућишта, од којих су, због времена и пожара, остали само трагови, моћи и “обичним” аутомобилом.

Изградња вјетропарка Хрбљина, која би требало да почне сљедеће године, подразумјева и изградњу пута од Прибеље, крај Атића плећа и Ждера. А касније, ако буде памети, све до Благаја и Купреса. Свеједно, да ли преко Бојине или преко Омара.

Уз новчану накнаду инвеститора вјетропарка, која није мала, та жеља да преко Хрбљине “пукне” пут, да кад пожеле могу горе могу брзо и лако отићи, разлог је па власници земљишта потписују уговоре о његовом изнајмљивању за изградњу путева и подизање вјетрењача.

А онда, кад пут буде изграђен, кад на висоравни засвијетли прва сијалица, ко зна. Можда се једног дана људи и живот врате на Хрбљину.

Насловна фотографија: Поглед са Великог Виторога на Хрбљину и КУпрешку висораван