Свети Сава и Косовски бој избачни из уџбеника

Реформа наставних планова и програма за основну школу, која је спроведена у последње две деценије, „закачила“ је и лекције о Светом Сави, па је заступљеност садржаја посвећених највећем српском просветитељу поступно умањивана. Тако се оснивач српске цркве и школе у осмом разреду уоште не помиње, а у млађим разредима после сваке реформе, садржаји посвећени Светом Сави су „сасецани“ и разводњавани. Ништа боље у уџбеницима није прошао ни Косовски мит.

Ово кажу пофесори који су урадили анализу читанки од петог до осмог разреда основне школе. Подсећају да је пре последње реформе Свети Сава био заступљен у обавезном делу свих програма од петог до осмог разреда.

„Сада је овај просветитељ ‘преживео’ у петом и седмом разреду, у шестом је књижевно дело о њему изборно, а у осмом га нема, иако је баш тада неопходно“, истиче проф. др Оливера Крупеж.

Она посебно упућује на наставни план из шестог разреда, где се мора бирати или песма „Грачаница“ Десанке Максимовић или „Свети Сава“ Војислава Илића, тако да ђаци, у зависности шта наставник изабере, остају или без лекције о Светом Сави или без лекције о Косовском миту.

„Иако су многа мање значајна дела обавезна, баш је код ова два наслова запело да се бира један или други“, каже ова професорка књижевности.

Када је реч о седмом разреду, препоручен је наслов „Свети Сава и ђаво“, уместо предања и легенди које сведоче о духовној димензији Светог Саве. Косовски мит је раније био заступљен у свим разредима са више наставних целина. Данас га нема у петом разреду, у шестом наставници морају да изаберу или „Грачаницу“ или „Светог Саву“, у седмом разреду је, на пример, изостављен „Бој на Косову“ Љубомира Симовића.

„Покидаше се и последње везе са Косовом у шестом разреду када се обрађује косовски циклус и Косовски бој у оквиру историје. Остало је неколико епских народних песама, али испада да ни један једини српски песник није писао о косовским јунацима“, наглашава она.

Ево како изгледа анализа:
Најпре је у шестом изостављена Милана Ракића песма ‘Наслеђе’, а потом је нестало Ракићевих косовских јунака у седмом разреду када је песма ‘На Газиместану’ замењена ‘Симонидом’. Нажалост, у последњој реформи нису преживеле ни ‘Симонида’ ни ‘Грачаница’ а са њима ни краљ Милутин, као ни српски цар Душан који је био лирски субјект у песми „О пореклу“ Десанке Максимовић.

Затим „Вече“ Ђуре Јакшића, песма која је нераскидиво везана за косовски мит, у појединим уџбеницима сведена је на описне мотиве док се крваве токе, бојиште, као и погинули витез који се посветио, реалитивизују и не доводе ни у какву вези са суштином…

У седмом разреду се током једне деценије два пута изменио избор из Ракићевог циклуса „Са Косова“. Песма „На Газиместану“ најпре је замењена „Симонидом“ којој је Арбанас ножем избо очи што сведочи о континуитету скрнављења српских светиња на Косову. Иако актуелна, без објашњења је замењена песмом „Божур“ која је рефлексивна, без доминантне националне и историјске димензије, чиме је њено тумачење препуштено наставницима и њиховом личном односу према теми.

Професорка Крупеж истиче да се, ако се упореде претходни и нови програмски садржаји, може закључити да је актуелна реформа послужила да се већ редуковани програми још једном преиспитају и да се из њих изоставе преостали наслови у којима се неговала култура сећања на значајне личности и историјске догађаје.

„Очигледно је реформа послужила за систематично десетковање програмских садржаја из домена националне историје, као и за потискивање аутора и дела која побуђују развој националне свести младих генерација. То се најлакше може препознати на примерима уклањања косовског мита, на потискивању централних личности српске просвете и културе, у заменама књижевних дела неадекватним насловима и у наметању великог броја страних аутора науштрб канонских српских писаца“, оцењује проф. Крупеж.

И професор др Драгољуб Петровић не мисли добро о поменутим реформама.

Да се све реформе српског школства, у много последњих деценија, изводе с јединим циљем – да се последњим ударцем дотуче онај остатак памети који је успео да преживи претходни реформски погром – сматра он и додаје:

„На то указује све што се у вези с тим слегло у мом памћењу у последњих шездесетак година: на својим реформским почецима комунисти су почели да из школе потискују народну поезију, тј. народну традицију – да би од ‘српске митоманије’, говорили су, одбранили остале народе и народности, а данас се показује да су се променили само ‘реформатори’, да су они дошли из неког другог света и намерили су да из школе изагнају последње трагове српског памћења, оне који се тичу Св. Саве и прве и последње српске речи која се с Косова откинула и за вечност остала у српској паметарници. И то се чини с јасном ‘мотивацијом’: ако Косово више није у Србији, треба што пре заборавити да је оно тамо икада и било“, каже проф. Петровић.

Др Владимир Димитријевић, научни сарадник, професор српског језика и књижевности у Гимназији у Чачку истиче да су личности Светог Саве и светог кнеза Лазара кључне личности српске историје и културе, али и трансецеденције.

„Није нимало случајно да се српски завет са Богом зове Лазарев, као што није случајно да је владика Николај светосављем звао ‘православље српског стила и искуства’. Уклањање њихових ликова са нашег образовног обзорја има само један циљ – да поништи идентитет српског народа и обезличи нас до непрепознавања“, закључио је он.