Svedočanstvo o užasima u nacističkim logorima
In memoriam – Vera Turaković
Sreo sam baka Veru nekoliko puta, tu staricu sa očima u kojima se ogledao sav teret jednog vremena. Baka Vera Turaković, svedok strahota koje je preživela u nacističkim logorima, i pored svojih godina, sećala se svakog detalja sa nevjerovatnom jasnoćom.
Njene priče nisu bile samo priče – bile su bolna svedočenja koja su se urezala u sećanje onih koji su imali sreću da je slušaju. Njeno prisustvo uvek je nosilo tišinu koja je govorila mnogo više od reči. Prvi put kada sam kontaktirao starački dom i sreo baka Veru osetio sam da moram ponovo doći, a svaki sledeći susret donosi mi njenu neverovatnu priču iznova.
Baka Vera je svoje svedočenje započela pričom o njenom uhapšenju u junu 1944. godine.
„Nemci, Švabe i Hrvati su nas okupili i zatvorili u crkvu. Sećam se, bila je to duga noć straha. Rekli su nam da su crkvu minirali. Stajali smo u mraku, ne znajući hoćemo li dočekati sledeći dan.“
Zatim je Vera počela da govori o logoru Tenja, prvom logoru u koji su ih odveli. A logoru vladala je glad, hladnoća i smrt.
„Jeli smo crvljiv pasulj, spavali zbijeni kao sardine, na zemlji. Svakog dana nas je bilo sve manje.“
Ubrzo su stigli kamioni i transportovali ih dalje, u nepoznato.
„Beč je bio sledeći,“ nastavila je Vera.
Pogled joj je postao dalek, oči su joj zaiskrile od suza koje se nisu mogle zadržati. Nakon Beča, došao je Berlin i logor Velten Velma.
„Sa nama je bila jedna profesorka Olga Veličkov iz Zemuna. Ona je prošla više logora i znala je nemački. Vera je pričala kako su dobijali samo jedan obrok dnevno, a hleba tek 600 grama nedeljno.
„Ponekad smo taj hleb delile na male kriške da nam traje ceo dan“, govorila je. „Ali, često bismo ga odmah pojele, jer je glad bila jača od razuma.“
Sećala se stravičnih bolova u nogama.
„Bilo je trenutaka kada nisam mogla da hodam“, rekla je. „Bol je bio nepodnošljiv, ali nismo smeli stati. Radili smo u tri smene, bez odmora, bez nade.“
Čekali su oslobođenje, i kada je najzad došlo 23. aprila 1945. godine, Nemci su zapalili fabriku pre nego što su otišli.
„Vatra je buknula do neba, ali mi smo bile slobodne“, setno je dodala.
Njen glas je postajao sve tiši dok je pričala o užasima kroz koje je prošla – o mirisu smrti u Kistrinu, o gradu Drezdenu pretvorenom u ruševine.
„Nigde nikog, samo jedna zavesa i jedan petao na hrpi šuta“, rekla je.
Vera Turaković je doživela duboku starost. Ove reči, ovo svedočenje, ostaju kao večni spomen na Veru Turaković – ženu koja je kroz svoju priču svedočila o snazi ljudskog duha, o ljubavi, dostojanstvu i nepokolebljivosti pred najgorim strahotama. Njena priča je svedočanstvo koje nas podseća da ne zaboravimo, da pamtimo i da cenimo svaki trenutak slobode.
Počivaj u miru, draga bako Vero.
Pogledajte i kratki video-zapis ispovesti ove hrabre žene:
Tekst: Branko Dimović Dimeski
