„Zlatna bomba“ iz Knez Mihajlove

Piše: Mihailo Ješić

Bio sam još početnik u „Večernjim novostima“ mada sam imao tri-četiri godine staža i budućnost koja je obećavala, kada mi se desila priča koju svaki novinar sanja. Priča koju sam čuo u kafani, ali sam na nju reagovao munjevito i priča koju su preneli i neki svetski mediji.  Uglavnom, ja sam dobio nagradu i počeo postajati „neko i nešto“ u svetu novinarstva.

Priču su mom mentoru, učitelju, prijatelju sada legendarnom Branku Bosiću, uredniku fotografije u „Novostima“ ispričali Miro Djurašković i Vesko Kovačević, tadašnji direktori Privredne banke Sarajevo, filijala u Beogradu. Njih trojica su se sastajali svakog petka na pasulju u Domu JNA i bankari su Bosiću ispričali priču da je, prilikom renoviranja, predratne Zagrebačke banke u Knez Mihajlovoj u podrumu pronadjeno 40 celičnih sefova, ali nije bilo ključa. Morali su ih otvoriti, pa su u pomoć pozvali miliciju. Oni su se setili jednog svog „klijenta“ koji je mogao da otvori svaki sef.

Vesko Kovačević (desno) sa Ratkom Radetićem, fotoreporterom „Večernjih novosti“

Pozvali su ga, ali on je imao jedan uslov. Niko ne sme biti pored njega kada bude obijao sefove. Morali su pristati, čekali su ispred te prostorije, da vide sadržinu sefova. Majstor je ujutro počeo sa poslom, ali u prvih 39 sefova nije bilo nista, osim bezvrednih papira. Ali, u poslednjem je našao ogromno bogatstvo u zlatu, brilijantima, srebru i papirić na kome je stajalo samo prezime Dimitrijević. Niko nije znao čije je to bogatstvo, niti kako da traže vlasnika. Uglavnom država je to jedva dočekala i uzela bogatstvo mereno današnjim milijardama.

Bosić mi je tu priču ispričao isto veče u redakciji, a ja sam jedva sačekao jutro da krenem u akciju. Sutradan sam obišao sve beogradske zlatare, pitajući za prezime Dimitrijević. Tek na kraju dana, mrtvom umornom, jedan zlatar sa Cvetkove pijace mi reče da bi to mogao biti Dimitrije Dimitrijević, koji je pred rat bio poznati zlatar, i da on misli da sada živi negde na moru. Presrećan na ovom tragu odmah sam pojurio u redakciju.

Celu noć sam vrteo 988 svih primorskih mesta i svima postavljao pitanje „imate li pretplatnika koji se zove……“. Nažalost, krenuo sam sa pogrešne strane mora, od Ulcinja, i uvek dobijao odgovor „nažalost, ne“. Tek pred zoru, ljubazna gospodja iz Rijeke me obradova rečima:

-Gospodine, imamo takvog pretplatnika, u Kraljevici je, evo vam broj.

Kraljevica 140510 1.jpg
Ovde je Mihajlo Ješić našao zlatara Dimitrijevića: Kraljevica

Presrećan, odjurim kući da odspavam koji sat, pre nego što krenem u Kraljevicu. Oko devet sam ga okrenuo, potvrdio je priču, obradovao se i pozvao me da dodjem kod njega gde će me ugostiti i sve ispričati. Već u podne sam bio u avionu koji je leteo do Krka, a potom brodom otišao do Kraljevice i brzo ga našao. Imao je velelepnu vilu sa predivnim pogledom na zaliv. Posle kafe počeo je priču:

-Pred sam rat i prvih dana po izbijanju, počelo je masovno hapšenje i zatvaranje Jevreja, zatim i slanje u logore. Moji prijatelji zlatari, a bilo ih je puno, molili su me da im sačuvam blago pa su mi ga donosili u velikim količinama. Stavljao sam u sef u Zagrebačkoj banci u Knez Mihajlovoj i čuvao im ga. Medjutim, negde pred kraj rata uhapsili su i mene i bio sam do oslobodjenja u zatvoru. Po završetku rata nove vlasti nisam smeo bi da pitam za zlato, odmah bi me uhapsili i sve zaplenili. Naravno, niko od mojih prijatelja Jevreja se nije živ vratio iz logora, ja sam odselio iz Beograda, na zlato nisam ni mislio, računao sam da su ga komunisti našli i uzeli. Ako ga dobijem, ili makar deo, bogato ću te nagraditi.

Čuveni beogradski advakat: Fila Filota

Tako je govorio zlatar Dimitrijević, ja se ponadah dobitku, ali njegov advokat je bio cuveni Cincar Filota Fila, a on se baš tada odmarao u Opatiji. Nazvao sam ga i dogovorili smo se da se isto veče nadjemo u njegovom hotelu u ovom mondenskom centru.

Ispričao sam mu priču o nadjenom zlatu i o nadama njegovog klijenta. Moja nadanja sam mudro prećutao, ali me iskusni advokat brzo „spustio na zemlju“.

-Imaš dobru priču za novine, on ionako ima bogatstvo i spasio se zatvora, najbolje mu je da ne talasa.

Zahvalio sam se Filoti i sutradan ujutro, prvim avionom bio na putu za Beograd, pa pravo u redakciju. Imao sam priču koja će me proslaviti, bar na dan-dva, koliko i novina živi.

Već narednog petka bio sam primljen u društvo koje se petkom u Domu armije okupljalo na pasulju. To mi je, kad sada razmišljam, bila najveća nagrada, biti mlad u društvu takvih ljudi.

(U poverenju, novine su se nekad tako pravile i imale mnogo, mnogo veće tiraže. Danas se to radi kabinetski, preko kompa, nema jurnjave, „kopanja“, ali nema ni tiraža. Ali ko mene pita ja sam matoro džangrizalo).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.