За херојем плакала цела Србија

ПРИЧЕ ИЗ АЗБУЧНИКА

Пише: Адвокат Предраг Савић

Сахрана једног српског  хероја 1912. године расплакала је цео Београд и Србију. Све тадашње дневне новине писале су како је Љубомир Ковачевић, велики српски историчар, академик, учитељ Владимира Ћоровића и таст Милана Ракића, након Кумановске битке сам, у посебном вагону, допратио у престоницу тело свог сина јединца. Владета Ковачевић је 21. октобра 1912. херојски положио свој млади живот за ослобођење Старе и Јужне Србије у Првом  балканском рату.

Над отвореним гробом, док су сви у несагледивој маси света плакали, сузу није пустио само отац јунаков. Одржао је кратку бесмртну беседу којом је додирнуо саму срж српског етоса и етноса, посветивши жртву и свога сина и његових сабораца у свим вековима.

У екслузивном истраживању „Азбучника идентитета“ историчар Чедомир Антић реконструисао је  животни пут Љубомира Ковачевића уз посебан осврт на његово научно дело.  Љубомир  је као  академик, у два наврата бо министар просвете и црквених дела Краљевине Србије. Био је  и члан Државног савета, али учесник у ратова за ослобођење Србије против Турске.

-Љубомир Ковачевић  није био само утемиљивач критичке историјографије у Кнежевини и касније Краљевини Србији – напомиње Чедомир Антић – већ и  успешан политичар, министар, велики реформатор српке просвете 

Захваљујући Ковачевићевом деловању сазнали смо да Вук Бранковић није  издао на Косову. Поред свега тога, овај познати историчар био је и ратник у ослободичким ратовима против Турске. Имао је пет ћерки и једног сина. Ковачевић је као члан Државног савета послао свог јединог сина Владету у Први балкански рат јер је, сматрао да је то обавеза и привилегија политичара…

Према истраживањима Јована Пејчића, Станоје Станојевић, чувени  историчар, први српски енциклопедиста, члан Српске краљевске академије и редовни професор Београдског универзитета,  био је последњи од пријатеља који се видео с Владетом Ковачевићем, пре његове јуначке смрти код Куманова. Владета је рођен 1882. године, као син јединац међу пет сестара. Био је правник који је 1906. дипломирао на „Сорбони“ .

У историјској хроници Српско-турски рат 1912. Станојевић је записао:
„Деветог октобра (21. по новом календару) моја је дивизија избила у долину Пчиње. Ја сам тај дан ујутру стајао пред дивизијским штабом и гледао како пролази војска. Наилазило је митраљеско одељење VIII пука. Пред одељењем је јахао на разиграном зеленку млад, леп, плав младић. То је био син Љубомира Ковачевића. Поздравили смо се весело. Ја га понудих кафом. Он је попи и весело одјури за својим одељењем.
Сутрадан у то доба нападоше нас изненада Турци. Разви се неочекивано велика и крвава битка. Ми бесмо изненађени и збуњени. То је била права борба, били смо нападнути изненада и са снагом која је нашу далеко премашала, те бесмо збуњени и много забринути.
Из предњих линија почеше стизати црни гласови, један гори од другога, а један од првих беше да је, излазећи на положај са својим митраљеским одељењем, погинуо Владета Ковачевић.“

По окончању Кумановске битке, Љубомир Ковачевић  одмах је синовљево тело пренео у Београд да би га у породичној гробници сахранио. Путовао је Љубомир са телом мртвога јединца у вагону, премештајући из руке у руку његову фотокамеру – 0д које се

Владета последњих година није одвајао, ни у биткама које је био ослобађајући с Првом армијом поробљене Стару и Јужну Србију. Та камера му је  била му је о врату кад га је турски или арнаутски рафал пресекао преко груди. Остала је нетакнута, само јој је фотосочиво испало. Описујући те тренутке у једном од новинских текстова Јован Пејчић истииче:

„ Мора да се у тим сатима, на путу за Београд, ту у возу, присетио отац синовљевог поласка у рат.“ 

Новосадска „Застава“ од 19. октобра (2. новембра) 1912. године овако је описала  разговор пред сами рат Љубомира и Владете:
„Брижни отац хтео је да га заштити од ратне опасности – то му је био једини син, али покојни Владета рекао му је: Не брините ви за мене, ја сам човек. А ни војна дужност није ми тако опасна!“

Није отац, тада, могао да се не сети молбе Владетине упућене српском Министарству иностраних дела из Лезена (Швајцарска) 2. (15). јуна 1907, у којој је он изнео шта би и где би волео да ради:
 „Како сам рад да што боље познам прилике нашег народа у Турској, нека ми господин министар допусти да изјавим, да бих због тога желео да ме господин министар, ако је могуће, постави тамо за чиновника; а ја сам убеђен да ћу својим радом оправдати поверење господина министра.“
Министарство није изашло у сусрет молиоцу. Указом од 16 (29). августа 1907. године, Никола Пашић поставио је младог Ковачевића за писара II класе Првостепеног суда града Београда.
И мора да су оцу кроз мисли пролазили сви Владетини одласци у Стару Србију: да се види са сестром Милицом, која је тамо, са мужем Миланом Ракићем, прво секретаром па шефом Српског конзулата у Приштини, живела од 1905. године. Те посете не бејаху само родбинске, имале су оне и своје државне сврхе.
У српском Министарству иностраних дела нарочито је истицано путовање Владетино са зетом Ракићем, конзулом, и пријатељем из детињства Војиславом Гарашанином у Пећ и Високе Дечане. Било је то 1909. године.

Сахрана Владете Ковачевића изазвала је велику пажњу у целој Србији. Над отвореним гробом сина јединца 18. (по старом), 1. новембра 1912. године (по новом календару), отац – у чијем је дому, како пишу „Политика“ и „Застава“, са смрћу сина утрнула свечарска свећа – овим се речима, свршеног правника на „Сорбони“, дипломате и дивизијског официра Српске војске, наредника митраљеског одељења, опростио од мртвог чеда:

Сине,
Пет стотина година српски народ је чекао тренутак да се ослободи Косово, и дочекао га је. Ти си пао у рату за ту свету ствар и ја сам поносит што сам као отац данас у стању да те свесно и са поносом жртвујем идеалу за који сам и сâм живео.
Сине мој,
Иди и реци цару Лазару, Милошу Обилићу и свим косовским јунацима да је Косово освећено. Однеси им глас наше радости и буди им весник једног бољег доба за цело Српство!

Иза Љубомира Ковачевића стајали су сви најмилији Владетини, превијени од бола: мајка, сестре Станка, Милица, Јелена, Видосава  и Оливера, кум Стојан Новаковић, шурак Милан Ракић, пријатељи Јован Вучковић, Божа Марковић, Коста Кумануди, Војислав Маринковић, Љубомир Бојовић, саборци…

Станоје Станојевић, који је такође присуствовао сахрани, забележио је о Ковачевићу, своме професору на Великој школи: „Како је био велики у том тренутку, као грађанин и као патриота, човек који је могао овако да се опрости са својим јединцем сином…“