Vidoje se nije uplašio ni streljačkog voda

Piše: Branko Dimović Dimeski

Zahvalan sam Darinki Ristić i njenom bratu Slobodanu Ristiću, koji su mi, kroz svoja svedočenja i dokumentaciju, omogućili da sagledam životnu priču njihovog oca, Vidoja Ristića, i njegova stradanja tokom Drugog svetskog rata.

Njihova sećanja, kao i pažljivo čuvane uspomene, osvetljavaju put hrabrosti i patnje koje je Vidoje prošao u norveškim logorima. Susret sa porodicom Ristić omogućio mi je da bolje razumem čoveka koji je, iako slomljen fizički, uspeo da se vrati u Srbiju sa nesalomivim duhom.

Vidoje Ristić, hrabri srpski logoraš, uhapšen je 1942. godine od strane nemačkih okupacionih snaga i deportovan u Norvešku. Bio je jedan od hiljada Srba koji su poslati na prisilni rad u logore, gde su trpeli nehumane uslove i surove kazne. Dara i Slobodan Ristić svedoče o potresnim pričama koje im je otac prepričavao o svom vremenu u zarobljeništvu.

Vidoje je često govorio o izuzetnoj hladnoći, lošoj ishrani i zlostavljanjima kojima su logoraši bili izloženi. Slušajući ove priče, Dara i Slobodan su mogli samo da zamisle kroz kakve je sve patnje njihov otac prošao. Jedan od najstrašnijih zadataka bio je rad na izgradnji tzv. „krvavog puta“ u smrznutoj norveškoj pustinji. Logoraši su bili prisiljeni da rade po ceo dan, bosi, goli i iscrpljeni, dok su im noge krvarile od hodanja u drvenim klompama.

Vidoje je morao da leži na smrznutoj zemlji satima, pod pretnjom smrti. U takvim uslovima, bio je svedok strašnih scena – jednom prilikom, njegov prijatelj je bio upucan u nogu, a Vidoje ga je uz velike napore odveo do barake gde su logoraši pokušali da mu pomognu. Nekoliko puta je bio doveden pred streljački vod, ali je svaki put uspevao da izbegne smrt.

Jednom su ga Nemci optužili za sabotažu zbog istrošenih burgija u kamenolomu. Vidoje je hrabro stao pred njih i rekao da će se boriti za svoj život, a kada je u njega nemački oficir uperio pištolj, Vidoje je pokazao neverovatnu snagu i odlučnost, što je na kraju spasilo njegov život. Solidarnost među logorašima i podrška norveških civila bile su ključne za opstanak.

Norvežani su rizikovali svoje živote kako bi doturali hranu i odeću logorašima. Jedan dečak, koji im je često donosio sušenu ribu, bio je brutalno pretučen kada su Nemci otkrili šta radi. Ova pomoć, iako mala, bila je neprocenjiva i dala je logorašima nadu da nisu zaboravljeni.

Kada se vratio u Srbiju, Vidoje je bio težak svega 45 kilograma, ali je njegova volja za životom ostala nepokolebljiva. Njegov povratak nije bio samo fizičko preživljavanje, već trijumf duha nad nedaćama. Čuvao je pisma do poslednjeg dana, zajedno sa drugim uspomenama iz logora, kao što su kašika i naprstak. Ovi predmeti su za njega bili svedočanstvo borbe za opstanak, ali i snage da se suprotstavi svim nedaćama.

Vidoje je, do kraja svog života, ponosno nosio šajkaču i srpsku narodnu odeću. To je za njega bio način da očuva i iskaže svoje poreklo, identitet i vezu sa domovinom. Bio je ponosan na svoje srpsko nasleđe i često je isticao kako mu je upravo ta svest o njegovom poreklu davala snagu da izdrži sve strahote kroz koje je prolazio u logoru.

Kada je 1982. godine posetio logor u Norveškoj, izazvao je divljenje i poštovanje domaćina zbog srpske narodne nošnje koju je nosio. Čak i u tim trenucima, daleko od svoje zemlje, Vidoje je ostajao dosledan sebi i svojim korenima, što je bilo još jedno svedočanstvo njegove nepokolebljivosti. Vidoje je svojim potomcima ostavio ne samo uspomenu na teške dane, već i na važnost očuvanja sećanja. Uvek je govorio da je dužnost svake generacije da se seća i prenosi te priče dalje, kako bi se sačuvalo sećanje na stradanja i hrabrost njihovih predaka.

Njegova priča, koja se prenosi s kolena na koleno, ostaje duboko ukorenjena u porodičnom nasleđu. Danas, kad se setim svega što sam čuo od Dare i Slobodana, osećam duboku tugu zbog svih patnji koje je Vidoje pretrpeo, ali i ponos što sam imao priliku da zabeležim njegovu priču. Njegova borba i snaga volje ostaju inspiracija ne samo njegovoj porodici, već i svima nama koji smo svedoci tih teških vremena kroz njegove reči. Njegova priča, sačuvana kroz svedočenja njegove dece, zauvek će živeti kao primer hrabrosti i istrajnosti u najtežim trenucima.

Ovaj tekst posvećujem njemu, Vidoju Ristiću, kao simbolu nepokolebljivog duha i vere u život.

Naslovna fotografija: Darinka i Slobodan, ćerka i sin Vidoja Ristića