Velimirov put kroz užase logora smrti
Velimir Pavlović, svdok istorije, za života je Branku Dimoviću Dimeskom, ispričao o svjoj golgoti tokom Drugog svetskog rata, od rodnog Niša preko Nemačke do logora u Norveškoj
Velimir Pavlović, rođen u selu blizu Niša, bio je mladić kada su ga, zajedno sa grupom vršnjaka, odveli nemački vojnici tokom Drugog svetskog rata. Njegova priča, ispunjena bolom, gubitkom i preživljavanjem, počinje u Nišu, kada su ga nacisti nasilno regrutivali za logor.
Deka Velimir Pavlović o svom stradanju u logorima smrti govorio kao da je bilo juče.
„Bili smo mladići iz mog kraja, njih desetak. Jedan od njih je stajao iza vrata, a zatim su me svi zaskočili i zgrabili.“
Ubrzo su se našli pod budnim okom visokog nemačkog oficira, koji je kontrolisao logor na Crvenom Krstu. Njegova uniforma je blistala dok je, prolazeći pored postrojenih zatvorenika, pažljivo posmatrao svakog od njih. Velimir je među logorašima bio poznat kao Đaće, nadimak koji je nosio umesto svog pravog imena. Sudbina ih je odvela u nepoznato, pod izgovorom da će raditi u Nemačkoj. Put u nepoznato započeo je u teretnim vagonima, bez vode i toaleta.
„Putovali smo danima,“ seća se Pavlović, dok su ih prevozili ka novom odredištu, koje se ispostavilo da je logor u Nemačkoj. Ipak, ni tu nije bio kraj njihovim mukama. Nakon nekoliko dana, ukrcali su ih na brod, i tako je započelo novo poglavlje njihove patnje – put u Norvešku, u logor Karašjok.
Pristigli u Karašjok, bili su dočekani surovom realnošću – baraka bez prozora, sa krevetima od dasaka, barake su ličile na sardine. Nedugo po dolasku, petorica surovo izdvojenih zatvorenika bila su ubijena pred očima ostalih, kao upozorenje šta će se dogoditi ako se usude da ne slušaju.
„Tokom četiri meseca u Karašjoku, ubijeno je 300 mojih prijatelja,“ priseća se Pavlović. „Možete li zamisliti taj broj? Bilo nas je 150, a zatim samo 100.“
Iako je preživeo, slike te surovosti ostale su urezane u njegovo sećanje. Premeštaj u logor Korgen nije doneo olakšanje. Ovaj put, Pavlović više nije radio kao mehaničar, već je bio primoran da obavlja teške poslove poput svih ostalih zatvorenika. Glad, bolesti i zločini nastavili su da odnose živote njegovih prijatelja, dok su preživeli jedva uspevali da stoje na nogama.
Ipak, čak i u najcrnjim trenucima, Pavlović i njegovi drugovi pokušavali su da zadrže zrnce ljudskosti. Organizovali su se, formirali čete, kreirali zidne novine, pa čak i pozorište. Pripremili su deo „Ruskog konjaništva“ za izvođenje, što je bio pokušaj da zadrže duh i borbu za opstanak.
Na kraju, uprkos svim izgledima, grupa je uspela da se poveže sa lokalnim Norvežanima koji su ih, uz pomoć kamiona i automobila, prevezli do voza koji ih je konačno doveo do Trondhajma, gde su ih dočekali saveznici.
„Norveška je bila poslednje mesto gde sam mislio da ćemo naći spas,“ kaže Pavlović, „ali na kraju, to je bila naša šansa da preživimo i pobegnemo od užasa koji smo pretrpeli.“
Ovo svedočanstvo Velimira Pavlovića ostaje kao snažan podsetnik na strahote rata, ali i na nepokolebljiv duh onih koji su, uprkos svemu, nastavili da se bore za život.
Naslovna fotografija: Autor ovog teksta polaže venac na grob Velmira Pavlovića
