Успон и пад Мила бритве

Пише: Миша Вујовић

Од ненаметљивог младића у вуњеној комунистичкој вањели до мафијаша у скупом демократском оделу Господар је био сив ко бетон. Бетониран… Примијер снужден, погнуте главе, попут приведеног преступника, пратио је невољно обраћање великог шефа. Најближи сарадници, ожалошћена породица.
“Чепурци”, рекли би духовити Подгоричани.
Ники тврде да је било и ћотека по носу појединим министрима због погрешних потеза. На удару су се нашли Пажин и Бошковић. Први због лоше процене Закона о слободи вероисповести, други због изборног фијаска на северу. Страх од губитка власти је видљив. Србија је поновни кривац.
“Оживео великосрпски национални пројекат, компензација за Косово”, изјавио је Ђукановић, аустријској телевизији ОРФ, што Радончићев Аваз пласира на насловној страни.
Србија је помагала опозицију исто колико и Еди Рама своје сународнике апелујући за кога да гласају.
Није њих страх од великосрпства и Србије већ од робије за криминалне активности током самовлашћа.
И код највећих оптимиста неверица! Након три деценије сутона и суноврата, ратова, афера, убистава, политичких заокрета, дисконтинуитета и недоследности окупаних лажима и марифетлуцима, комунисти пресвучени у демократску партију социјалиста, остају без изборног славља.
“Клептократска, не демократска партија ”, рекао би угледни Никшићанин Мишо Пицулин.
После три деценије ожалошћена породица стоји пред историјом и поротом јавности. Укроћени ДПС, обуздани Господар, потонула свита, свесна да не губи само власт. У бубњу је много више. Слобода! Поротници и Повериоци чекају. Списак њихових “задужбина” је дугачак. Од главе па редом до репа. А задужили су се лично и колективно. Тајно и јавно. Од народа до Бога. И ту су чачнули. И опекли се, несвесни да ту битку неће добити. Сада стоје свесни да су добили, али по глави.
Стигли су вуненим вањелама, звали су их џемпераши,најављивали су демократију и сламање комунистичког тоталитаризма. Докопали су се на брзину власти. Владали су као мафијаши, немилосрдно и сурово отимајући све што се могло конвертовати у чврсту валуту. Десетине нерасветљених убистава носи у свом пртљажнику одлазећи режим. И разорена привреда, опљачкана државна имовина, осиромашени народ…Али оставили су још нешто, страшније од тога. Мржњу, као последицу кризе опште свести. Оставили су тескобу у грудима малих људи из чијих уста труби усташтво у Томпсоновим
нацистичким стиховима….
“Србе на врбе”, јечи Цетињем. Голему мржња предака изазива само сутон ума. А наум да се народом од народа бране је наопак. Одложено самоубиство.
Постали су богаташи, отупелих чула за социјалну правду и равноправнију расподелу добара у коју су се заклињали. А заклињали су се и пред Светим Василијем и Светим Петром Цетињским, заклињали и касније богохулили, називајући свете мошти костима и покретним лешевима.
На крају, многи ће завршити као робијаши по Божјој и народној. Све у једном животу, за мало година и много новаца.
А народна мудрост нас учи да ако брзо једемо правимо проблем желуцу, ако се нагло обогатимо – животу. Он је почело пионирски, као дечко који обећава на даскама лажи. Заклињао се другу Титу на острву комунизма:
“Црна Гора је опстала као острво слободе када су други били поробљени, па зашто сада не би могла опстати као острво комунизма”,говорио је млади јуноша како га је у то време назвао партијски друг Нијаз Дураковић.
Друговима се “другарски” одужио. Идеолошким очевима нарочито. У име народа, копирајући Милошевића, увођењем, народа на велику сцену, збрисао је са позорнице своје партијске мецене Видоја Жарковића, Марка Орландића, Миљана Радовића, Светозара Дурутовића…
Подсећања ради, демонтажа старог комунистичког апарата у Црној Гори, почела је митинзима подршке Србима на Космету у Титограду, Никшићу и Колашину, као увертиром за октобарске протесте 1988.године и пребијање Никшићана на Жутој греди:
“ Ово понижење им народ никада неће опростити”, поручио је млади комуниста Ђукановић. Тај иступ, директан и оштар, као и већина његових јавних обраћања донеће му надимак “Мило бритва”. Момир Булатовић, човек који га је добро познавао у једној од својих књига запажа:
“Говорио је једноставно, одлучно и оштро. Волио је да цитира самог себе, да понавља своје ријечи и наступе, не у смислу латинске изреке да је понављање мајка мудрости већ је понављање отац политичара. Имао је изразит психолошки дар за прикривање, односно био је најубедљивији онда када је скривао неки податак или чињеницу. Народски речено савршено је лагао и до те мјере да би и сам повјеровао у те конструкције.”
Рођени прагматик, са невероватном способношћу прилагођавања новим околностима и непогрешивим инстинктом за праву страну, бравурозно се ослобађао свега што није било политички профитабилно. Људи, најчешће. Од омладинских другова Љубише Станковића, Срђана Дармановића, Радована Радоњића…
Господарев однос и лојалност према људима први је јавно запазио новинар Сеад Авдић, Ђукановићев колега из партијских форума.
“ Рекао сам ти да се гнушам твог односа према главним “кривцима” за твоју политичку промоцију. Ту прије свега мислим на Марка Орландића, Видоја Жарковића, Радована Радоњића, касније Шувара, а нарочито Вукашина Мићуновића”, написао је у “ Монитору”, Авдић, оптужујући га да се приклонио “касапину са Дедиња”.
У ормар бивших пријатеља и политичких ментора, након нешто мање од деценије верности, спаковао је и Слободана Милошевића. За овакав потез имао је два јака разлога. Други је био да се преко Милошевићевог “политичког леша” издигне до титуле “најперспективнијег демократског лидера Балкана”.
А први. Први је био сукоб са Марком Милошевићем око дувана. Тада је испод канџи разгоропађене газдарице Србије побегао под скуте власника демократије. И ту се дуго шепурио као мафијаш у демократском оделу. Чак је оптужио Милошевића да прижељкује независну Србију како би себи обезбедио доживотну владавину.
Мира Марковић, Ђукановића назива прикривеним шверцерим запосленим на месту истакнутог политичара и чланом партије леве орјентације, који ту орјентацију сматра превазиђеном.
У густим облацима дуванског дима надвијеног над Монтенегром губили су се последњи трагови Миловог левичарења. Из те магле израњао је моћни и бескруполозни апсолутиста, последњи бољшевички диктатор Балкана.
Победа над Момиром Булатовићем, покрадена као и већина избора, представљала је легализацију многих нелегалних послова вишеструко уноснијих од шверца дувана.
Поражени Булатовић одлази за Београд, следи побуна Албанаца на Космету, бомбардовање, смена Милошевића, што Ђукановићу, који под патронатом центара моћи обезбеђује стабилност у кормиларењу својим, у то време, полуприватизиваним царством, економски и монетарно готово самосталним у односу на остатак заједничке државе.
Сврставањем на праву страну Ђукановић ће успети, да ли до краја, да политички архивира своју одговорност због партнерства са Милошевићем. Да би се опрао сарађиваће и са НАТО агресорима у току бомбардовања СР Југославије.
Махао је са Ловћена авионима који су носили бомбе Србији и тиме куповао опрост од Хага.
Начин на који је свој политички мотив комбиновао са другим – шверц са демократијом – је маестралан и доказаће свима да је “дечко порастао”. Требало је много смисла за политичку тактику и паковање државног криминала са интересима међународне заједнице на начин како је то урадио. Помагао је свету да руши Милошевића, а свет ће му прогледати кроз шверцерске прсте.
Некада му се дивио, имајући увек добар ослонац. На почетку каријере на Дедињу.
“ Милошевић је нешто најбоље што се могло десити Југославији у овом тренутку, када повампирене фашистичке снаге у Хрватској покушавају да униште све што је створено од 1945. године до сада. Поносан сам што у овим историјским тренуцима могу да будем раме уз раме са њим у одбрани тековина револуције”, опијено изјављује.
Ђукановићев сукоб са Милошевићем догодио се у време када је Црна Гора, захваљујући шверцу дувана, први пут у својој истрорији живела без донација, изјавио је својевремено Момир Булатовић. Њега је Ђукановић,из контранапада, као аутсајдер фуриозно елиминисао у мрачном финалу међусобног дуела. Иако је од 100 чланова Главног одбора, у легалној процедури, за њега гласало седам, искористивши Булатовићево оклевање и неодлучност, успео је да преко ноћи преокрене ситуацију у своју корист. Све је било у игри: мрак, улица, Удба, мафија…
Од два пријатеља било је очигледно да побеђује онај који се лакше одрекне пријатељства.
Дипломирани економиста показао је завидан ниво у вођењу сиве економије и црног тржишта. Параван за изостанак најављеног благостања и пропаст привреде због неспособности грађен је током читаве владавине од ситних афера и дежурних криваца : Анте Марковић, либерали и остали издајници Црне Горе, Словенци, усташе, Хрватска,рат, санкције, Милошевић, Војска Југославије, унутрашњи непријатељи, Србија, Коштуница, митрополит Амфилохије, СПЦ, Русија, београдски Црногорци, државни удар, великосрпски хегемонизам, Александар Вучић…
Ђукановић ће са политичке и животне сцене отпратити многе. “ Велики цар мале земље”, како га је звао Ђинђић дебело је наплатио подршку српској опозицији у борби са Милошевићевим режимом. Након Милошевића испратио је Милутиновића, Ђинђића, Коштуницу, Тадића, Тому Николића…
На црногорској политичкој сцени из деведесетих је остало веома мало. Успео је да расходује Либерални савез и Славка Петовића, поцепа Народну странку оголи Новака Килибарду који признаје да је све радио по налогу Удбе. Возећи се вешто између криза које је сам фабриковано и афера које су испливавале у јавност, многе су сакривене, Ђукановић је успео политички да преживи дуванску аферу, серију мафијашких обрачуна у којима су страдали његови блиски сарадници, успео је да монтира “државни удар” са крајње сумњивим и компромитованим виновницима, амортизовао је аферу коверат и на крају свог политичког пута или почетку политичког краја, сукобио се са једином признатом православним канонском црквом, доносећи, за демократску државу, непримерен Закон о слободи вероисповести…
Одговор народа и цркве изненадио је свет. Мирни протести или молитвене литије многима су пробудиле успавана чула. Звона су звонила оглашавајући молитву и позив на саборност и покајање. Ђукановић је гордо зачикивао, намеран да разбије и последњу институцију коју није приватизовао. Овог пута ушао је на терен на коме је проклизао. Он и његова мафијашка хоботница.
Џокер избора није ни Србин ни Црногорац, већ Албанац Дритан Абазовић.
По Божјој промисли или некој другој сили, Албанац ће демонтирати систем који је направљен и опстајао управо захваљујући његовим сународницима, чија је стварна и фантомска подршка на изборима од референдума до данас, била од пресудног значаја. Тридесетог августа народ је по први пут, тесно али енергично, пресудио у своју корист.
Феномен како је мали бритва постао велики мафијаш и диктатор осветлиће тотална демонтажа и лустрација целокупног апарата.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.