Тамо, далеко је Сунце!

Може ли у овом свијету ишта свјетлије и светије да буде од несебичног, готово безбрижног и срећног умирања за своју Отаџбину, своју земљу, свој кућни праг, на коме се и данас након више од једног вијека пробија недирнут временом, ехо нејачи и жена, док испраћају голоруке, голобраде и одлучне сељаке да стоички одбране кућно огњиште и на њему све што имају!

Без бучних јецаја и дугог поздрављања, закорачили су у пламену борбу за опстанак. Један мали, недовољно озбиљно схваћен српски народ, успио је крвавим и златним словима да испише прошлост, садашњост и будућност Србије, њеног народа и читаве Европе. Бат сјајних корака, наизглед малог и немоћног човјека, успиње се уз врхове сурових и хладних планина, повезујући сва тадашња и сва будућа поколења, небеском радошћу и дубоком тајном непролазне вјечности. Ташко да ишта може бити потресније од заноса чистог мушког срца понесеног узвишеним осјећањима наде, одлучности, чекања, очију пуних туге док прелећу погледом камењаре по којима се пентрају, крчећи пут до Албаније, до Крфа, до Кајмакчалана, до Солунског фронта, до  слободе!

Ово је тек један покушај пера да узнесе макар блиједим казивањем али великом жудњом, истину о чудесном и несхватљиво узвишеном маршу ка бесмртности и захвалност за слободу.

Миливоје Ивановић из малог села Пркосава, ушушканог између Аранђеловца и Лазаревца, са своје  двадесет и три  године, у једну руку узима крст,  док  другу полаже на срце, светачком мирноћом и нечујним закљињањем у освајање блиставе, сјајне и свете слободе коју без узмицања и жаљења сопственог живота, ваља освојити. А, дубином те младе личности, шири се  мирис јабука, печеног хљеба умјешеног мајчином руком, зов познатог дјевојачког заноса, мекоћа њених плетеница и смијех који се губи у топлоти младићког срца, обузетог љубавном грозницом. У ваздуху се разазнаје чудан судар двије крајности, живота и кончине, које се испреплићу попут ријеке у свом кориту.  Извор и њено увирање у непрегледну бујицу која тече у безвременском протицању, испредајући најчудесније приче генерација које је дочекивала и испраћала у свом трајању.

Миливој је те јесени са двадесет три године кренуо у Балканске ратове. Отишао је праћен јесењом кишом и уздасима оца Милоша, мајке Ђурђије, младе супруге Неранџе, коју је на неки узвишен начин, звао Нером, и новорођене Анке, а вратио се у љето дочекан августовским мирисом покошене траве, сиромаштвом које се дубоко увукло у село, уздахом олакшања супруге и родитеља, и првим корацима мале Анке.

Предах од Балканских ратова је био кратак и недовољан да се душа насити одмора, мириса орања и зрелих плодова који су те години родили као никада до тада.

Аустроугарска 1914. објављује рат Србији, сматрајући да је убиство принца Фердинанда од стране Гаврила Принципа, довољан повод  да јој се објави рат.

Миливоје попут хиљаде и хиљаде осталих војника стаје под заставу Отаџбине и одазива се светој  дужности одбране. Са коликом се  одлучношћу  сваки Србин, сваки сељак од најмлађег до најстаријег одазвао, говори епско страдање и српска Голгота много слабијег, малобројног и ненаоружаног народа у односу на надмоћног непријатеља који је био одлучан у само једној премиси!

-Србија мора нестати!

Миливој као искусан војник- првопозивац, добија распоред да се јави у 7.пук Дунавске дивизије као артиљерац на топу, под командом његовог имењака, пуковника Миливоја Анђелковића – Кајафе. Иначе 7.пук је сачињавао војнике, сељаке из Лазаревца и околине.

Миливој Анђелковић – Кајафа рођени београђанин био је строг колико према себи, ништа мање и према другима, али је био частан официр блиставе војничке каријере који је имао осјећај за људе. Његови војници су му управо због тога били одани до сржи, те је Дунавска дивизија првог позива уз Топлички гвоздени пук, била једна од најбољих јединица српске војске.

Љето расцвјетано у заносу мириса кајсија, бресака, јечма што су се златила по њивама, опојне сладости ружа, у Миливоју је унијело чежњиву потребу да уз звуке фруле и блистава јутра живи далеко од муке, граната, умирања и страха од смрти, коју је искуствено осјећао око себе. Сјећања на погибије али и величанствену побједу над Турском, са којом се хиљаду деветсто тринаесте вратио својој кући, била су још тако свјежа. Обучен у војничку униформу поздравио се са својима мирно и без журбе. Жена је стајала ћутке, гледајући у свог домаћина плашљивим погледом у коме се назирала молба да јој се жив врати.

Те 1914.године  дуж цијеле Србије није се могао наћи поглед мајке, супруге, сестре, у коме није била истовјетна бол притиснута стрепњом и тежином при помисли, да их можда последњи пут грле и виде.

Оклијевајући прислонио је Нерину главу на своја прса и пољубио је у тјеме, осјетивши у ноздрвама мирис њених црних плетеница. Пожелио је да остане тако спојен љепотом своје жене и посебним доживљајем тог јулског дана, у коме се успињао сладуњав и суптилан мирис ружа, који је испаравао у ваздуху у коме је врућина дрхтала попут свилене женске мараме, посуте парфемом.

Аустроугарска офанзива на Србију трајала је двадесет седам дана. Главне операције одвијале су се на сливу ријеке Јадар, потом на планин Цер. У ноћи између 15.и 16. августа између дијелова 21.аустроугарске дивизије и дијелова Комбиноване дивизије, у огорченим ноћним борбама код Текериша, Срби су приморали аустроугарске снаге на повлачење. Фронт се стабилизовао након непосредне интервенције Степе Степановића који је увођењем Моравске 1.дивизије одбацио 9.Аустроугарску дивизију и заузео Беглук. Повлачење преко Дрине разбијене аустроугарске снаге отпочеле су у ноћи 19.- 20. август и наставиле цио сутрашњи дан. У ноћном нападу, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског 8. корпуса чиме је омогућио побједу Срба у Церској бици. За ту савезничку побједу над Централним силама, 20. аугуста 1914. године, награђен је  је  чином  војводе.

Његова армија је у бици на Дрини пожртвовано бранила Мачву, успјешно одбијала више концентричних напада надмоћнијих аустроугарских снага, приковала Поћорекову Пету армију за обале Дрине и Саве и мјесецима исцрпљивала и трошила њене снаге.

Предах који је био исувише кратак и недовољан, попуњен је играњем кола, писањем писама која су са чежњом исписивали на комаду хартије обећавајући свој повратак у слободи, и припремом за битку. У тим тренуцима предаха војнике је обузимао чудан осјећај радости што могу у миру да легну на земљу и размишљају о свему што их је притискало. Брига шта је са њиховим најдражим код куће, могу ли мајка и жена да нахране гладну чељад , имају ли са чим? Готово свака српска кућа имала је обавезу да све покретно стави у службу Отаџбини. Богатији који су имали волове и коње, водили су са собом. У то вријеме са коњицом се пробијало по ратним фронтовима, а коњ је био најоданији и најважнији друг војнику. Терети, храна, оружије, све се товарило на коњска и воловска леђа.

У једном таквом предаху Миливоје одлучи да се јави својима, да им напише писмо и огласи се да је још жив.

-Драги моји, јављам вам се да сам жив. Потиснули смо Аустроугаре са планине Цер, чак до Дрине, те међу нама влада велика радост. Командант Степа Степановић унапређен је у чин војводе. То нам свима диже снагу. Међу нашим војницима било је много губитака, али међу њима богме, много више. Одбранићемо нашу Србију и наставити тамо гдје смо прекинути. Имате ли шта јести? Како вам је здравље? Јел почела Анка говорити? С милим Богом нека нас милост божија чува. Ваш Миливоје-

Најстрашнија битка почела је већ 7. септембра 1914.године. Трајала је педесет пет дана током друге Аустроугарске офанзиве.

Та јесен била је изузетно магловита, киша је пљуштала често, битка се водила у облацима. Српски заклони у другој линији су као ластавичја гнијезда висили на најстрмијим падинама гдје није могла да погоди аустријска артиљерија. Зато су Аустроугари користили запаљиве гранате и бојне отрове, и то су српски војници издржали, упркос очајном снадбијевању. Степа Степановић у то вријеме огорчено пише влади у Нишу:

-Трупе оперативне војске трпе највећу оскудицу у одјећи, обући и логорској опреми. Огроман број обвезника ратује у свом дотрајалом сељачком одијелу. Има пукова који полубоси прелазе формираним маршевима огромна растојања и потпуно боси ступају у борбу!

На жалост послије ће изаћи на видјело да су ратни лиферанти наплаћивали опрему која није стизала на фронт, а савезници нису слали муницију коју су обећали ако српска војска нападне Аустроугарску преко Срема, по цијену страшних жртава.

У тих педесет пет дана борбе која је трајала од 06.септембра – 15. новембра (овај бој је био саставни дио битке на Дрини), било би немогуће непоменути битку која је прозвана “ црни викенд“ – битка на Мачковом камену која је трајала свега четири дана , а донијела тако страшне губитке у људству и наоружању.

Од 18.- 22.септембра 1914.године, Дунавска Прва дивизија остаје без официра,команданата пукова и батаљона уз велике губитке у људству. Упркос свему, аустроугарска пјешадија није успјевала да овлада планинама Гучева до Мачковог Камена. На платоу од 500 квадратних метара остало је заувијек преко 800 српских војника и официра. Погинуло је 118 официра,пет команданата пукова,седамнаест команданата батаљона Дунавске дивизије, па је ова битка прозвана и “ официрском битком“. Поред овога било је још око 5700 рањених и за борбу онеспособљених српских војника. Очевици су забележили да је Мачков Камен буквално био прекривен тијелима двије војске које су у смрти биле измјешане. О жестини тих борби најрјечитије говори слика обостраног огорченог рвања, клања, борења прса у прса, гдје су бајонети ломили кости ратника, кундаци разбијали лобање, зуби заривали у месо, а прасак бомби и граната загушивали бојну вику и јауке.

Поразом у операцији на Мачковом Камену, српска војска се нашла у тешком положају приморана на повлачење под борбом, суочена са недостатком артиљеријске муниције, мањком хране, одјеће и обуће и што је можда било и најгоре са великим падом морала. Паралелно са војском пред звјерствима аустроугарске војске повлачио се и народ који је додатно отежавао повлачење. Многи српски војници који су били из области које је заузела аустроугарска војска, напуштали су своје јединице да би смјестили своје породице на сигурно, након чега су се враћали, што је још више пољуљало морал српске војске. Све ове чињенице јасно су указивале да је српска војска и сама Краљевина Србије пред пропашћу, и да нема могућности ни да се аустроугарско напредовање заустави, а камоли да се крене у противнапад. Додатни терет представљало је и време, које је  онеспособило кретање по блатњавим путевима западне Србије и које ће се показати као један од најбољих савезника српске војске, мада је већи дио био мокар до голе коже, због мањка шаторског платна.

У ноћи 14.новембра командант I армије генерал Петар Бојовић бива рањен и због тога је повучен са дужности. На његово место бива постављен генерал Живојин Мишић  дотадашњи помоћник начелника штаба Врховне команде, Радомира Путника.

Пета армија Аустроугарске Балканске војске имала је главни задатак да овлада висовима на десној обали Колубаре и да обезбједи пругу Обреновац – Ваљево. Аустроугарски ратни план је био да овлада висовима десно од Колубаре, да обезбједи пругу Ваљево –Лајковац– Обреновац, како би безбједно могли да дотурају материјал Балканској војсци, а потом да освоје Београд и да наставе надирање према југу велико-моравским правцем. План је предвиђао да се Београд нападне и освоји 20. новембра. Послије тога већина снага би се пребацила моравским правцем. Главни удар на српске положаје на Колубари требало је да изведе Пета армија, помогнута 13. корпусом Шесте армије. Главнина Шесте армије имала је задатак да крене према Београду и да са сјевера стегне обруч.

Аустроугарска Балканска војска са око 200.000 војника кренула је 16.новембра 1914.године у општи напад на фронт српских армија.

Српска војска добила је задатак да ровове што више приближи рововима непријатеља, како би онемогућила противника да користи јачу артљеријску ватру из страха да не погоде сопствене ровове. Два дана пред почетак битке, у ноћи 14. новембра командант I Српске армије Петар Бојовић, бива рањен у ногу.

Колубарска битка почиње 16.новембра 1914. године, када су се српске трупе повукле на десну обалу Колубаре  Љига, и према наредби врховне команде почеле да утврђују положаје, у покушају да ту зауставе продор аустроугарских снага. Најтеже стање на фронту било је у 1.армији која је морала да се повлачи по брдско планинским предјелима завејаним снегом. Такође је стигла наредба да се сви мостови на Колубари униште, ради онемогућавања даљег продора непријатеља. Српска врховна команда (СВК) се надала да ће јој набујеле реке и мочварне обале помоћи у заустављању продора, те издаје директиву да се кота Човка  мора по сваку цену задржати, јер је планирала да са тих позиција крене у противнапад. Аустријанци су покушали да пређу Колубару, али тешким мостовим треновима практично је био онемогућен прелаз, а топови које су војници вукли упадали су у каљугу до главчине точкова. О стању на фронту Димитрије Туцовић као учесник битке забележио је у свом ратном дневнику

-(13. новембар) Јутрос нам освануо снег.  (17. новембар – Враче брдо)  Не зна човек да ли томе да се радује или да жали… На истим смо положајима. Чим свануло, непријатељ се приближава Колубари, што је изазвало велику ватру са наше стране. 18. новембра је напад 21. ландвер двизије у правцу Лазаревца и села Шопића заустављен јаком ватром Тимочке дивизије I позива на простору између Колубаре и линије село Шопић и Лазаревца, где су били изложени бочној артиљеријској ватри Шумадијске дивизије I позива са десне обале Пештана. Иако тучена јаком артиљеријском ватром левог крила 2. српске армије, 9. дивизија 8. корпуса је успела да се током 18. новембра пребаци преко Колубаре код Белог брода. 73. пук чије су се трупе укопале у подножју Врачег брда су штитиле подизање понтонског моста, које је започело чим је пао мрак. (19. новембар) Синоћ смо смењени са предстраже. Од зиме се руке укочиле. Али дошли смо у резерву на место које је сто пута горе. Дошли смо по ноћи. Она бедна легала која смо напипали по мраку пуна воде. Узнемирени и очајни војници пипају по мраку по трњу, еда игде сува местанца узаман. Целу ноћ они су пречучали под настрешницама, цвокоћући од зиме и проклињући судбину.-

Димитрије Туцовић је касније на Враче Брду погинуо као командир 1. вода 1. чете 4. батаљона 1. пука Моравске дивизије првог позива 20. новембра 1914. године у борби на западном делу Враче брда, у рејону села Ћелије на десној обали реке Колубаре, околина Лајковца.

-Нећу ни сада, као што нисам никада, ни помишљати да себе склањам од судбине која прати цео народ – написао је Димитрије Туцовић, уочи смрти, свом оцу… Метак га је погодио у срце и то кроз ратни дневник који му је био у џепу униформе. Туцовић се само без гласа стропоштао, а војници су га однели у шаторском крилу и сахранили. Српске трупе успјеле су да задрже Аустроугаре неколико дана због лоше процене Оскара Поћорека да су ту стациониране српске заштитнице.  Због тога он 20. новембра у борбу уводи 15. и 16. корпус VI армије:

Увођење нових снага приморало је I армију (која је била бројчано надјачана) да се повлачи и она у ноћи 21. на 22.новембар заузима нове положаје на гребену Сувобора, али већ током поподнева 22.новембра на линију фронта избијају Аустроругари. Живојин Мишић почиње да планира противнапад са Сувоборских положаја, али због тешког стања у Маљенском одреду одустаје од те идеје, што се показало као добра процјена, јер аустроугарска војска већ 24.новембра у огорченој борби разбија Маљенски одред (у борби је погинуо и командант одреда). Овај пораз приморава лијево крило I армије на повлачење на линију Игриште – Бабина Глава – Подови. Напредовање аустроугарских трупа наставља се заузећем коте Човка, због чега се Моравска дивизија Првог  позива повлачи на Кремницу, што приморава повлачење десног крила III армије.

Живојин Мишић 26. новембра оцјењује ситуацију у којој се I армија налази као јако лошу  и стога се одлучује на контраофанзиву.

Силовита српска одбрана и контраофанзива обиљежавају ову најзначајнију одбрану и побједу срспке војске  али и велике губитке у људству са обе стране, те је обиљежила цијели новембар, и коначан слом аустроугарских трупа.  Аустроугарска војска је протјерана са срспких територија  и коначно 12. децембра окончане су операције у Колубарској бици. Током ноћи , аустроугарске трупе су напустиле Београд, који је  15.децембра ослобођен, чиме су окончане борбе на балканском ратишту током јесени 1914.године.

Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен примјер да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко вријеме реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз. Тактика прегруписавања само I армије и концентрисаног удара на VI армију (која је била развучена на широком фронту) коју је извео Живојин Мишић, данас се изучава на војним школама широм свијета.

Колубарска битка је значајна и по томе што обе војске у операцијама нису имале стратегијске резерве, којима би могле да ојачају своје линије тамо гдје је то неопходно, већ су то постизале пребацивањем снага са једног на други дио фронта.

Битка је имала значај и на глобалном плану. Силовита српска побједа одложила је улазак у рат Бугарске, која се спремала да уђе у рат на страну Централних сила, рачунајући да је Србија поражена и да ће без борбе доћи до територија око којих је против Краљевине Србије годину дана раније водила Други балкански рат. Српска побједа је допринјела одлуци Краљевине Италије да уђе у рат на страни централних сила.

Послије побједе српске војске генерал Живојин Мишић је унапријеђен у чин војводе.

Противник и њихове савезничке силе су  видјеле да у српској војсци имају  веома озбиљног противника, и побједа над надмоћним непријатељем имала је огроман одјек у свјетској штампи. Краљевина Србије и српска војска су почеле да уписују своје име у историју, златним словима!

Француски председник је честитао регенту Александру задивљујућу побједу, Руски цар Николај II се огласио поводом побједе и пренио своје дивљење и задовољство због побједе над једном моћном и великом силом Аустроугарском. Свјетска штампа је брујала величанственим насловима:

-Чуђења  и дивљења  је достојан један  мали народ који је до ногу потукао једну тако моћну царевину која је погнуте главе и са огромним губитцима напустила Краљевину Србије – био је само један од наслова свјетске штампе, па чак и оних који су већ штампали посмртне листе за Србију и сматрали да је побједа над њом већ окончана.

Од побједе Србије у Колубарској бици тог децембра 1914.године па све  до јесени 1915.године владало је затишје.

Србија је у 1915.годину ушла са величанственим вјенцем побједе али и трагичним вјенцем мучеништва због огромних губитака и страдања у 1914.години. Порушена су села и градови, убијен српски народ који је остао на својим огњиштима,  порушени витални објекти , мостови, неизлијечени бројни рањеници а посебна пошаст која је задесила срспку војску је пјегави тифус који су пренијели заробљени мађарски војници. Болест је затрпала болнице те је због толике храбрости  и побједе срспке војске, у свијету био све  израженији апел да се помогне српској војсци и рањеницима. У Србију стижу здравствене екипе са санитетским материјалом, неопходним лијековима , но на жалост тифус односи стотине хиљада људских живота и Србију  у то вријеме називају „земљом смрти“.

Њемачка и Аустроугарска су жељеле да избјегну отварање фронта на Балкану те Србији стиже понуда о сепаратном миру. Дилема је била више него велика. Са једне стране незавидан положај Србије која је већ видно ослабљена и рањена, те прихватање сепаратног мира који ни најмање није обећавао ништа добро Србији, а са друге стране одбијање понуде и улазак у рат са Њемачком и Аустроугарском. Без обзира на очајну ситуацију, Србија се одлучује  на одбијање понуде и улазак у рат са великим силама, сматрајући да је сепаратни мир потпуно неприхватљив уколико се узме у обзир ако Њемачка изнесе побједу над српским савезницима, да ће изгубити, не само  територије које су им понуђене, већ и државност и нестанак Србије! Након те одлуке њемачки цар се обраћа својим војницима и упозорава да је Србија и по људству,  наоружању и снази, видно расута и разбијена губитком толиког људства, војске и порушених села и стратешких важних објеката, али да их то не заварава јер је то земља “ потпуно, потпуно  непредвидива која располаже таквим војничким способностима које се сврставају у надљудске!“

У септембру мјесецу  Њемачка и Аустроугарска потписују споразум са Бугарском. Већ октобра мјесеца Њемачка која броји више од пола милиона војника, напада Србију. То је било 05.октобра 1915.године.

Слика Србије рањене, изломљене и исцрпљене у којој се колоне и колоне жена, дјеце и војника са свом расположивом покретном имовином од стоке до најмлађег дјетета, по каљавом путу у непрегледним колонама креће,остаће упамћена као најпотреснија слика  која је један народ задесила. Сва та маса слила се на Косово да би  избјегла  окружење. Читав војни врх који се данима прије тога  налазио пред огромном дилемом – шта даље, кретао се у скоро извјесну смрт којој се опирала танушна нада да ће можда ипак успјети остварити побједу дочепавиши се Јадранске обале. Капитулација није долазила у обзир, она би значила губитак државности а  Мишићев приједлог да се контра удар  изведе, био је неизводљив с обзиром на бројно надмоћнију силу која је напала Србију. Једини излаз је било повлачење цијеле једне државе преко Албаније до Јадранске  обале гдје ће по договору да их сачекају савезници и помогну да се опораве, након чега би се опорављена срспка војска придружила савезницима на Солунском фронту. Српска влада постиже договор са албанским председником  Есад Пашом, о  безбједном преласку српске војске и народа преко Албаније. Он даје гаранцију да нико од Албанаца за то вријеме неће нападати народ и војску .

Тог децембра 1915.године  почиње епска драма једног малог народа који је био принуђен да крене у пробој преко читаве Албаније у суровим зимским условима. Њемачка влада је већ отписала постојање Србије и њене војске. Голготски марш читаве државе је кренуо. Пут који је водио у нестанак једног читавог народа или пак чудо васкрсења, у које   нико од  непријатеља,  чак ни савезника није повјеровао, почео је. Гоњен, промрзао и остављен народ је  упорно и тешко корачао, газећи дубок снијег ,  наликујући  неким чудесним бићима из драме или Шекспирове трагедије, али са надом да су сваким кораком иза тих брда ближи слободи и спасењу. Ту је граница иза које се оставља све што се има, а испред оцртава све што се људско у човјеку  дубоко нада да ће бити! Граница која ни у једној људској историји неког народа није тако сурово недокучива као ова. Граница која то можда и није! То је заправо мјесто са кога се високо до неба уздиже  туга, страдање, дјечије сузе и патња народа која није била јача од жеље да се лична слобода и Отаџбина, не поклоне туђину!

За човјека здраве памети, услови под којима је пробој, у тих мјесец дана  трајао, био је незамислив. Смрт и сурови зимски  услови  били су немилосрдни. У снијегу, пртећи цјелац остајали су стари, дјеца, читаве породице, војници. Умирали од глади, студи и исцрпљености остајали су у густим сметовима у тим суровим Албанским пешатарама. Па, као да ни то није било довољно, упркос обећању Есад Паше да Албански становници неће дирати нејач и војску, струје ненаклоњене његовој политици, пресретали су изгладњелу колону и сурово их убијали. Чинило се да је и сам Бог окренуо леђа Србији.

Поред глади, слабе одјеће и обуће, смрзавања, највећи непријатељ колони је био сан који их  је затицао у ходу, заскакао их вјешто и подмукло кад би сједали мало да одморе. Посрћући од умора и дугог марша, бола у ногама и смрзавања удова, војска, младићи, дјеца у наручју мајки и старци су успут застајкивали, сједали поред ријетког голог дрвећа желећи само мало прикупити снагу, затварајући очи. Препуштали су се сну као слаткој и опасној заводници којој више нису успјевали да се отргну. Очима је било меко а тијело је умирено налазило спокој одлазећи у  бијелу смрт. Већина је скретала памећу и сам смијех који их је обузимао у тим дугим колонама губио је своје првобитно значење. Смијех је изгледао тако неприкладан и добио је застрашујући облик од кога су се многи склањали, зазирали,  жалили оне које је захватао тај дубоки бијег душе  која није могла издржати те муке. Миливој се  попут многих свјесно борио са сном. Жељу за животом је одржавала помисао да ће се састати поново са његовом Нером, Анком ,мајком и оцем. У мислима је водио дугочасовне разговоре са њима, испитивао их, причао им о  протекли биткама у детаље, смијешио се од радости при помисли на његове оранице које жудно пију љетни пљусак послије кога јечам буја и поља миришу на родну годину.

Изнурени војници,колоне преживјелих живих лешева који су успјели прећи Албанију, улазила је  у Скадар.  Као да је их је зла коб гонила, црна лица угашених погледа, без икаквог гласа и негодовања, без икакве жалбе на уснама, вукли су своја мршава тијела. Око Скадра и Драча, налазило се око 180.000 изгладњелих изнурених људи који су у ропцу изговарали само једну молбу

-Хљеба… Хљеба…

На жалост ту на домаку спаса, доласком на Јадранску обалу, по козна који пут  српски народ и војска се сусреће са новим ударцем. Савезници нису обезбједили никакву обећану базу и  помоћ у храни, лијековима, обући и одјећи. Ту, на домаку спаса хиљаде и хиљаде преживјелих је у узалудној нади да ће дочекати бродове спаса, умирала погледом упртим у бескрајну водену површину. Српски сељак је ту, на  тој обали  први пут угледавши море, налазио и смрт, исцрпљен чекајући бродове спаса и парче хљеба. Њихов долазак је у  невјерици  дочекан од стране непријатеља али и савезника. Нико није вјеровао да ће живи угледати обалу Јадрана. Данима су узалудно чекали бродове спаса. Тек на енергично дјеловање руског цара Николаја II и ултиматума уколико се српска војска не избави из Албаније, Русија раскида савез са тантом и склапа сепаратни мир са Њемачком! Француска влада доноси одлуку да се српска војска и народ пребаце у Бизерту на опоравак. Међу 1200 војника наугроженијих био је и Миливоје. Остатак народа и војске се пребацује на грчко острво Крф. Са једне стране почиње опоравак војника у Бизерти, док за остатак  српске војске и народа, започиње нова Голгота. Савезници Талијани одбијају на бродове укрцати Србе, правдајући се страхом од болести, те прихватају само  заробљене аустроугарске војнике које су Срби водили са собом. За исцрпљене, изгладњеле и болесне Србе,  почиње нови марш дуг двије стотине  километара. Та нова страдална  епопеја завршава бројним лешевима у новом освајању Албанског простора. Након новог успјеха српског изгладњелог народа, Италија поново  задаје ударац србима не пуштајући их да прођу Валону  због наводних заразних болести. Држе их десет дана гладне и исцрпљене на домаку хране и јела, све док одлучне Француске снаге нису наредиле да се остатак преживјелих људи пусти. У том подмуклом и отворено непријатељском потезу, наводно савезничке Талијанске владе , четири стотине младића, регрута умире од глади и заувијек остаје ту.

Миливоје поред свих војника који су стигли у Бизерту добија његу и третман који га полако али успјешно опоравља. У том дугом опоравку пише писмо Нери описујући све страхоте преласка војске и народа преко Албаније.

-Било је нечег величанственог у тој бјелини. Као да је сву смрт и страдање чинила мање страшном и тешком, усудио бих се чак рећи и болном. Некако је сва та дремљива лица чинила чистим ,стерилним, невиним, спокојним и благим. Успут сам наилазио на појединце који су чак и у ходу заспивали. Као у бајци у којој зла чаробница заледи колону на сто година. Мислио сам на Анку, на тебе и твоје плетенице које ти несташно поскакују по леђима док купиш сијено и трпаш у стогове. Чини ми се да нико тако уредно и вјешто није умио приправити стог као ти. Ови разговори са тобом су ми давали  будност, топлоту око срца и осјетћао сам  да ми крв струји  утрнулим удовима које већ данима нисам  осјећао. Борио сам се са сном! Занимљиво колико нам је тада  сан био непријатељ. Додатну тешкоћу су ми стварале  леденице које су се скупљале по трепавицама и отежавале  ми капке док сам се  борио да их држим отворене. Ти проклети комадићи леда су ми  гурали очне капке ка доле. Горе- доле, горе – доле борио сам  се  неколико сати са том муком. Око мене су људи увелико заостајали. Падали су , немајући снаге да се дигну. Више нико није  не покушавао да им помогне. Људи нису имали   снаге ни за себе. Отупили равнодушношћу која их вуче у слатку, бијелу смрт. Понекад ми се дешавало да осјетим да ме нешто снажно гурне у леђа и онда се разбудим и наставим да разговарам са тобом. Дуж уских кланаца којима се не могу мимоићи људи и коњи, људи су  пуштали коње да се уз језиво рзање и крике суновраћују у дно бездана. Око мене је само смрт. Ипак у тој извјесној смрти која се шуњала и надамном, поред једног дрвета у  колони смрти видио сам величанствен и нестваран призор. Неколико војника полеглих око дрвета заувијек уснули, док им мећава покрива тијела и полако их затрпава, а поред њих гуслар модрим, смрзлим прстима који ће сигурно отпасти од зиме,  провлачи гудало по гуслама  и свом снагом пјева о храбрости српских војника. Те ријечи су нас охрабриле и носиле кроз ледене албанске гудуре до обале спаса. Тада смо опет повјеровали да нас Бог није заборавио у оној бјелини. –

Са друге стране Срби који су пребачени на Крф преплавили су својим изгладњелим и изнуреним тијелима један од најљепших острва Медитерана. У то вријеме на острву је било сто хиљада житеља, а у самом граду Крфу, тридесет хиљада становника. Крфљани су били шокирани када су видјели ту силу измучених људи у ритама који су  бројношћу “ окупирали“ острво. До 21.фебруара на „острво спаса“  се искрцало око 150.000 људи. Ту су многи умирали усљед изнуреног и прегладњелог организма, болести и заразе, преједања и  остајали су заувијек на острву Крф и Вид . 1200 војника које су у почетку сахрањивали у плитким ,каменим гробницама на обали острва, ту је добило вјечни дом. Како је умирање било свакодневна појава, камене гробнице су постале претпане. Призори до тада незнани  у искуству људског рода, носили су за собом питање – да ли је баш све тако морало бити?- Данима су  лешеви баркама превожени са Крфа на острво Вид и спуштани у плаве морске дубине у заједничку гробницу, названу „Плава гробница“. Плаву гробницу је потресним стиховима опјевао Милутин Бојић у истоименој пјесми.

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомина?
То велика душа покојникā лута.

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје
Зави’те црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, кô пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
Огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ’ недра земље и небеског свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
Побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер тамо, далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
Без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом!
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!

Крајем фебруара заустављен је помор на острву Виду. Савезници су доносили храну, отвориле су се српске кафане, заживјела је српска кухиња на Крфу, отворено је позориште, Суд, једном рјечју, живот је поново запљуснуо српског сељака. Српска држава почиње да функционише у туђој држави! Играла су се кола, чула се српска пјесма  а грчки и српски народ постадоше братски народ, заувијек спојен једном болном и готово митском епопејом малог, храброг и чудесног, страдајућег српског народа. Крфљани и савезничке снаге су биле задивљене дисциплином и поштењем српског војника. Ни једна штета ни једна крађа није била забиљежена за сво вријеме опоравка и боравка срспких војника. Након опоравка на Крфу и Тунишком граду Бизерти, излијечена и оспособљена војска креће у помоћ савезничким снагама, на Солунски фронт. За српског војника као да не постоји крај патњи и страдању.

Извршена је реорганизација војске по плану коју су чинили француски у сарадањи са српским стручњацима. Стигле су нове униформе и комплетно ново, француско наоружање. Виђале су се сцене у којима су се на дирљив начин од својих пушака у којима су војевали чак три рата, опраштали српски војници и узимали у руке потпуно ново оружје. Љубили су пушке и узвикивали

-Са овим оружјем ћемо ослободити Србију!

Крфљани који су се са сузама опраштали од војника и дивили су се њиховој љубави према Отаџбини.

-Нити један народ није толику љубав и чежњу исказао за својом домовином као ви. Мјесецима сте  погледавали преко мора а на дрхтавим уснама имали само једну узвишену ријеч, Србија, пјевајући ону вашу пјесму „Тамо далеко“.

Срца српских војника тукла су узбуђено и срећно, јер је одлазак на Солунски фронт значио почетак поновног повратка Србији. Ко би рекао да су то исти они војници који су са свега дведесетак килограма у умирућем стању  стизали на Крф и за које су говорили да српска војска више не постоји!

На Солунски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара и који се, преко Албаније на западу простирао све до Јадранског мора,српска војска је пребачена већ на прољеће 1916.године. Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Талијана ( руска бригада је повучена послије Октобарске револуције), док су их са друге линије, добро укопани у ровове, гледали њемачки и бугарски војници.

Ако је Крф острво спаса, ако је Вид оствро смрти, онда је Кајмакчалан  врх наде.  Прва етапа у пробоју Солунског фронта и у коначној побједи савезника у Великом рату везује се за Кајмакчалан. Врховна команда српске војске знала је да без освајања тог врха на висини од 2525 м. не може бити ни коначне побједе. Због тога се ова битка убраја у највеће у цјелокупној српској историји, а у војним аналима остала је описана као изузетан ратнички подвиг. Искусни војни стручњаци, и савезнички и непријатељски, сматрали су овај врх неосвојивим.

Доминантни приросни положаји на планини Ниџи, којој припада и врх Кајмакчалан, додатно утврђени и опремљени тадашњим најмоћнијим наоружањем, које је држала бугарска војска уз помоћ Њемаца, представљали су непрелазну тврђаву за повратак српске војске у отаџбину. Тешке рововске борбе за освајање ове планинске тврђаве трајале су даноноћно цијеле друге половине септембра 1916. године. Најзад, у силовитом јуришу Дринска дивизија је, уз велике губитке, освојила Кајмакчалан.  Миливоје је отворио капију слободе. Жртве су и на једној и на другој стани биле огромне. Многи су остали заувјек ту на прагу отаџбине. Послије освајања Кајмакчалана створени су услови за нову битку, познату у историји као Битка у луку Црне ријеке.

Српска војска била је подјељена у двије армије – прву којом је командовао Петар Бојовић и другу на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био Живојин Мишић. То је укупно чинило шест дивизија са 140.000 војника, међу којима је било око 2.5000 добровољаца.

Борбе су почеле 14. септембра артиљеријском паљбом и свих савезничких топова да би, у зору 15. септембра (у 5.30 часова) друга српска армија кренула у јуриш и то на потесу Соко–Ветерник–Добро поље. Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете о чијој страхоти свједочи и запис Огиста Албера, француског официра за везу:

-Оно што сам видео на Ветернику памтићу до краја живота. Измјешали се француски и српски војници. Растурене десетине пентрају се по камењару. Људи подеране обуће, искрварени, освајају метар по метар. Наједном све замуче, ни пушка да опали, чују се само јауци. То се води борба прса у прса, оружје више не помаже. Судбину овог дјела фронта рјешавају нож и срце јуначко. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике који су се измјешали са бугарским и носе се, носе. Крај мојих ногу нађоше се двојица. Ухватили се у коштац, побацали оружје и сурвавајући се низ масив планине кидишу један на другог. Гледам ужас, час је Бугарин одозго хоће да удави Србина, час је Србин горе покушавајући да задави Бугарина. А обојица снажни, шкргућу зубима, не малаксавају. Збуњен сам, хтио бих да окончам овај двобој, али немам снаге. Сад је на једном Србин јачи, удара Бугариновом главом о тло и виче – Ово је моја земља, ово је моја земља, упамти! Најзад малаксао Бугарин више не може ништа да упамти, чује се његов ропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање. А српски војник стресе прашину са одјеће и викну ми – хајде Француз напријед…-

Октобра 6. услиједио је српски напад код села Добровени и Скочивир али су опет враћени током контранапада. Бугари су заузели село Брод. Срби који су имали супериорност у артиљеријској подршци нападали су стално.

Октобра 14. и 15. 1916. године борбе су се наставиле без престанка. Српски притисак се настављао а Бугари су успјевали да задрже своје позиције. Током ноћи 15. октобра у једном од тренутака кулминације битке Срби су извели 8 напада који су сви били одбијени. Српска војска је толико пуцала на бугарске положаје да су се топови усијали. Ту ноћ, топ са кога  је Миливоје са својим саборцем пуцао, толико се ужарио од пуцњаве да је експлодирао. У тренутку остаје без  саборца  и деснице руке која је откинута лежала на земљи нијемо свједочећи о крвавој бици. Миливоје те  ноћи, у селу Скочивир, заувијек оставља дио себе, у борби за слободу. У борби за Србију! Рањенике отпремају у пољске болнице које су се налазиле у близини. За Миливоја ће та тешка ноћ, уједно значити и крај борбе.

Након тога Срби су се одмарали три дана и 18. октобра прешли су лијеву страну ријеке код села Брод и ту су се утврдили. Бугарска армија је извела контра напад који је био одбијен. 23. октобра артиљериска ватра Антанте се појачала. Французи су се борили код Кременице. У следећих недељу дана Бугари су покушавали да их одбаце али безуспјешно али и  српски напади су такође били неуспјешни и довели су до масовних губитака у људству на обе стране. Усљед недостатка муниције бугарска артиљерија је морала да штеди на гранатама што је имало негативан утицај на морал. 7. новембра антанта је појачала дејства код села Крапе и Полог. Након три дана бугарски губици су били такви да су 10. новембра морали да напусте позиције које су преузели Срби. Током уласка у село Полог заробљено је ко 2.000 бугарских војника.

Новембра 19. Бугари су се повукли из Битоља и заузели позиције на 5 km сјеверно од града на линији Пелистер од коте 1248 до коте 1050.

Антанта је наставила у својим покушајима да пробије Бугаре на подручју Црне ријеке у следеће двије године али без успјеха. Француски напад на коти 1248 (Битка на Црвеном зиду) такође је био безуспјешан. Бугари су држали позиције до пробоја Солунског фронта у бици на Добром пољу 15. септембра 1918.

Миливоје се споро али успјешно опорављао. Из пољске болнице пребачен је у Солунску. Након губитка руке Миливоје се повукао у себе. У соби поред његовог кревета лежао је рањени  француски војник. Зближила их је мука и готово иста судбина.

-Зашто често  ћутиш и гледаш кроз прозор у даљину- упитао је један дан Француз дуго посматрајући Миливоја.

-Шта има тамо па сваки дан наслоњен ћутиш и гледаш?-

Миливоје се окрену и погледа свог ратног савезника, те рече

-Видиш пријатељу- па показа руком – тамо,тамо далеко је најтоплије  Сунце, тамо далеко  је моја Србија!-

Српска војска је наставила продор и када су Британци и Грци код Дорјана доживјели неуспјех чиме је и исход цијеле операције био доведен у питање, а спријечили су и Њемце да се утврде на линији Пећ–Косовска Митровица–Куршумлија–Ниш. Јединице прве армије су у Нишкој операцији за само неколико дана побједиле противнике, тако да је српска војска већ 11. октобра ушла у Ниш. Тиме је првој армији био отворен пут у моравску долину тако да је Петар Бојовић, на челу Дунавске дивизије 1. новембра побједоносно умарширао у Београд. За то вријеме јединице друге армије су ослободиле западну Србију. Већ 3. новембра капитулирала је Аустро-Угарска, чиме су се стекли услови да српска војска пређе Дунав, Саву и Дрину.

Остају заувијек записане ријечи Франше д’Епере, француског маршала

-То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у побједоносну слободу њихове отаџбине…-

Коначно слобода и повратак војске у  ослобођену Србију .

Миливоје се полако  спремао кући. Трајни инвалидитет значио је и прилагођавање живота новим условима.  Ништа није знао да ради лијевом руком. Повратак кући,  обиљежиће  нове  битке и  личне побједе. Након толико година спремао се кући! Није знао  ни шта, ни кога ће затећи. На силаску из воза у Барошевцу срео је свештеника који га је препознао. Рекао  му је да се управо враћа са опела његовом оцу, а сазнаје да је исти дан, тог 15.октобра  када је остао без руке, остао и  без  своје мајке. Код куће га је чекала његова Нера и Анка.

Од свих једанаест Ивановића који нису преживјели рат, Миливоје се  враћа кући као једини преживјели. Вијести које су га затекле на путу до куће, оставили су још дубљи траг у његовој души. Цијена слободе је била изузетно велика. Мислио је да ће повратак кући, ако до њега дође, личити на бљесак звјезданог неба у оним далеким, туђим и језивим ноћима у којима је погледа упртог у небо, покушавао да ослушне тишину и спокој. Загледан у даљину  мислима је трчао у сусрет вољеној жени, двогодишњој дјевојчици, оцу и мајци која одмах сије брашно да умјеси проју. Неком нејасном силом вођен, у тим ноћима их је обилазио и чувао. Осјећао их је и јасно,  на столу видио проју која се жутила као да је откинуто Сунце умјешено у њу. Одједном није могао ни да се осмјехне ни да осјети радост због повратка кући. Приближавао се дому кога није видио  скоро пет година.

Мало испред куће угледао је Неру. Стајао је нијемо и ћутке је посматрао разапет између бола и тихог узбуђења. Није знао шта да ради. Тада га је она запазила. Угризла је ћошак усне, ваљда да не врисне, и мршавим рукама ухватила дугу сукњу потрчавши према њему. Чинило се као да се затетурала. Била је срећна и стајала је испред њега гладајући његову откинуту руку и покушавала да спусти њене видно уздрхтале прсте на дио који је остао.Тргнуо се. Била му је мучна та њена потреба да га утјеши, да га додирне. Пожелио је да се није обазрела на руку, да га је само гледала и ћутала. Посматрала га је запрепаштена његовим гестом и јаукнула. У том тренутку је схватио да је и она замишљала његов повратак, искрено повријеђена што је није загрлио. Прочитао је у њеним очима дубоку патњу и зебњу каква се не виђа често. Препознао је исти немир какав је и сам имао у оним дугим, тихим и подмукло мирним ноћима у којима никада нису могли бити потпуно опуштени. Знао је да треба да је загрли али није могао. Напола се осмјехнуо и прошао пред ње, стојећи на прагу своје куће. Стресао је пушку са лијевог рамена и прислонио је уз чизму. Покушао се присјетити мириса проје, оца крај шпорета, Нере која је увијек била у покрету и њених свезаних плетеница, покушао се радовати, извући из себе свијест да је све прошло, да је донио слободу са собом, али није могао. Све му је било туђе, страно па чак и Анка које се сјећао готово као бебе,  а пред њим је стајала седмогодишња дјевојчица и нијемо зурила у њега. Сви су му били туђи. Био је туђин и сам себи. Мислио је да ће у повратку кући љубити земљу, држати је међу прстима и жудно трпати у уста осјећајући горак и тежак укус слободе у којој  је и сам учествовао. Мислио је загрлиће своју Неру и вртити је око себе док не падну од вртоглаве среће а онда ће Анка да их љубоморно посматра ширећи руке да и њу тако врти као на балерини из циркуских шатри о којој је слушао од оног француског војника са којим је лежао у болници. Одједном је требао самоћу. Требало му је да је сам са собом. Ушао је у кућу и  учинио оно што је тако дуго лежало у њему. Наслонио се на зид собе и заплакао. Пустио је сву историју да протече кроз њега док сва равнодушност и бол нису истекле. Потражио је Анку и Неру изнад куће и загрлио их.

-Све је добро,живи смо!

Замрла српска села почела су полако да се опорављају. Нера и Милисав су добили још четверо дјеце. Милошa, Радојку, Веселинa и Бранку .

Веселин и Бранка су умрли као дјеца.

Миливоје  је посадио виноград и вјешто обрађивао једном руком. Научио је  и  да пише . Обрађивао је  њиву, косио, хранио стоку и посебно био посвећен свом винограду у коме је знао да проводи и по неколико сати у раду, након чега би мотајући дуван загледан у даљину дуго ћутао.

Милош се оженио Рајном ( дјевојачко Пантелић) из села Крушевице. Родили су два сина и двије кћерке. Најстарији син је Радосав     затим Радојка удата у Живојиновиће у Стубици – Има сина и кћерку Душанка која се није удавала али је увијек говорила да има петеро дјеце (од њене  браће и сестара) и Негослав- има сина Ивана и кћерку Мирјану. Негослав је једини директни потомак Миливоја и има мушких наследника. Син Иван има два сина и трећи је на путу.

Анка је родила четири сина и кћерку. Најмлађи син Милорад има сина Владана Ранковића -пуковник у Војсци Србије. Неко је наслиједио деду, додуше, не на топу, већ као инжињерац у роду ПВО.

Иза Миливоја остали су ближи и даљи наследници. Остао је и виноград који је он једном руком окопавао и боравио у њему, често ћутке водећи дубоке разговоре у самоме себи. У том винограду је посебна душа, душа Солунског ратника, хероја, домаћина и оца његових најдражих. Вјерујем да ће опет Тамјаника оживјети родом и замирисати крупним гроздовима окупљајући његове најдраже макар годишње, отимајући од заборава сву љепоту једне српске, сељачке душе.

Читав један вијек је прошао од највећег страдања и Голготе  једног народа у историји ратовања који је не штедећи себе успио да побједи надмоћног непријатеља. Тешко да ће  ико икада успјети описати муке и страдања српског народа у Првом свјетском рату.

Завршавајући ову причу о Миливоју Ивановићу кроз кога сам покушала да одам поштовање свим српским војницима који су оставили своје животе на Церу, Кајмакчалану, Албанским гудурама, Крфу, острву Вид- Плавој гробници, Македонији и сваком педљу земље која се животима бранила, поменућу ријечи проте Матеја Ненадовића, писца најчувеније књиге Мемоара

-Ја знам да ће доцније многа пера описати вјештије, али истинитије неће!-

Материјал о Првом свјетском рату и  Солунском ратишту  кориштен са разних извора, новинских чланака, Википедија и књиге “ Три силе притисле Србијицу. “

Прича утемељена стварним подацима о   Солунском  ратнику  Миливоју Ивановићу  из села Пркосава . Све податке о прадеди и сву љубав према њему је испричала  његова праунука  –  Мирјана Деспотовић .

Написала: Алекс Сашка

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.