Švedska u tri slike

Piše: Goran Malbaša

Da bi se dobio istinski uvid u stanje nekog društva nisu dovoljni statistički pokazatelji poput BDP-a, stope nezaposlenosti, privrednog rasta i slično. Bolje od njih, situaciju će nam pokazati stanje na putevima, čistoća ulica, arhitektura, jezik, način ophođenja, parkovi, odnošenje smeće, kvalitet vode za piće… Lično preferiram javne toalete, biblioteke i groblja. Na osnovnu njih prilično precizno mogu da ocenim s kakvim narodom imam posla. Bolje od bilo kakvih statističkih pokazatelja oni mi pružaju sliku o karakteru, kulturi, kao i odnosu prema životu i smrti naroda koji ih koriste.
Ipak, neću sada o tome. Pisaću o situacijama u kojima sam se našao a koje na jednako dobar način ilustruju karakter nekog naroda. Tri događaja, ostavili su na mene popriličan utisak, budeći šok, nevericu i simpatije u isti mah, pa kao takvi, i danas žive u mome sećanju kao da se upravo dešavaju.

1. Zaljubljena Hrvatica

Zdenka je sredovečna Zagrepčanka koja već dvadeset godina živi u Švedskoj. Radimo u istoj branši ali u različitim školama tako da se retko srećemo. Kada se sretnemo siti se ispričamo, zadovoljni što možemo da govorimo „našim“ jezikom. U Švedskoj inače zvanično postoji „BSK språket“ (bosanski, srpski i hrvatski jezik) ali svi nekako više volimo da koristimo reč „naš“. Za svaki slučaj, a i bliže je istini.
Toga dana, Zdenka je bila prilično vesela.
-Čuj stari – rekla je. – Upoznala sam fakat dobrog frajera. Isuse, kak je samo ljep!
-Pa lepo – odgovorih. – Radujem se zbog tebe.
-Ma… ima jedan problem. Našli smo se na netu. A što ako slike nisu njegove? Kužiš, ne?
-Možete da se vidite preko vibera ili skajpa.
-A on to ne želi. On hoće dejt, pravi dejt.
-Pa dobro, onda se vidite na nekom javnom mestu, s puno ljudi. Drottninggatan recimo.
Dejt je usledio već sutradan. Joakim, kao se zvao zgodni Šveđanin, došao je kolima pošto živi u Uppsali – gradu udaljenom oko 100 km od Štokholma. Već na prvi pogled, Zdenka je shvatila da njenoj bojazni nije bilo mesta – Joakim je, kako mi je kasnije rekla, izgledao „još bolje neg na slikama“. – zgodan, istreniran, namirisan, bez trunke stomaka, premda je već doro gazio pedesete.
Otišli su na kafu koju je on velikodušno platio a onda su malo prošetali. Sve u svemu, dva sata ćaskanja, zagrljaj i lagani poljubac u obraz na rastanku. S nestrpljenjem je Zdenka čekala sledeći susret, oduševljna njegovim, izgledom, manirima i načitanošću. Već sutradan, Joakim je zvao. Bio je veoma konkretan – slobodan je za vikend, pa predlaže da ga provedu zajedno u njegovoj kući. Zdenki je to izgledalo prebrzo – priznala je da joj se dopao, ali zajednički vikend posle prvog dejta? On je odgovorio da se i ona njemu svidela, da su odrasli ljudi i da nema potrebe da bespotrebno traće vreme. Ipak, Zdenka je ostala pri svome. Čak ni argument da joj je već kupio papuče u njenoj omiljenoj boji, nisu naterali Zdenku da promeni mišljenje.
-Pa dobro, šta da se radi – rekao je na kraju. –Razumem tvoje razloge i veoma mi je drago da smo se upoznali. Mogu li te zamoliti samo za jednu uslugu?
-Koju uslugu? –pitala je Zdenka.
-Možeš li da mi uplatiš pola račina za gorivo koje sam potrošio kada sam dolazio kod tebe i pola računa za kafu koju sam platio u onom restoranu?
Zdenka je odćutala dobar komad vremena, zabezeknuta ovakvim razvojem situacije.
-Nisi spomenuo papuče – reče naposletku. – Treba li i njih da ti platim?
-A ne, to je u redu! Imam pravo da ih zadržim dve sedmice a posle toga mogu da ih vratim ako želim. Vratiće mi novac. Tako su mi rekli u prodavnici. Znači, samo pola računa za benzin i kafu. Opušteno, nije mi hitno, ali vidi da to ipak uradiš u roku od deset dana. Hej då! (Ćao!)
Eto, to je Zdenkina priča. Nikada sebe nisam smatrao tipičnim balkancem, ali nakon ove priče nisam više tako siguran u to.

2. Mačak Oliver
Dnevni list „Metro“, bio je jedan od najtiražnijih dnevnih listova u Švedskoj. S dnevnim tiražom od preko milion primeraka svakako da je u dobroj meri uticao na oblikovanje javnog mnjenja u ovoj zemlji. Pored toga, bio je i potpuno besplatan i mogao se preuzeti na svakom ćošku što je svakako doprinelo da njegovi tekstovi o društvenim zbivanjima, politici, kulturi, sportu, estradi, vremenu… utiču na ogroman broj čitalaca. Siguran sam da bi veliki broj balkanskih političara i estradnih zvezda dušu dalo da se pojavi na naslovnoj strani jednog takvog lista.
Toga jutra, na naslovnoj stranici „Metroa“, osvanula je fotografija – mačke. Sećam, se kao da sada gledam, lepa bela maca koja kao da pozira u fotoobjektiv. Fotografija najobičnija, bez ikakvih efekata, kao da je načinjena mobilnim telefonom. Setio sam se jednog srpskog tabloida s drečavim slovima debljine prsta na naslovnoj strani, ženskim poprsjima, guzicama i nogama, pretnjama, prevarama, sudskim procesima i klevetama… s istinom, pretpostavkama i lažima, ruku pod ruku, u zajedničkim nastojanjima da po svaku cenu povećaju tiraž. Pokušao sam da zamislim ovaj list s belom macom na naslovnici. Nije išlo.
Uzeo sam jedan primerak „Metroa“ i znatiželjno ga otvorio. Kad tamo, na dve udarne strane priča – o mačku Oliveru. Oliver je, naime, kućni ljubimac izvesne gospođice (ne sećam se imena) koja je zaspala uz uključen televizor dok je gledala neki akcioni film. Umesto nje, film je do kraja „odgledao“ njen mačak, netremice zureći u scene brutalnog nasilja kojima je film obilovao. Nakon toga, njegovo ponašanje se promenilo. Od umiljatog kućnog ljubimca Oliver je postao pravi nasilnik neprekidno napadajući komšijske mačke, a čak je i prema svom bratu s kojim je do tada harmonično živeo, počeo da pokazuje netrpeljivost. Sada je njegova vlasnica veoma zabrinuta i traži pomoć. Na celoj sledećoj strani slede stručna mišljenja psihologa za životinje, veterinara, stručnjaka za mačke i raznoraznih eksperata čija zvanja nikada do tada nisam čuo. Halo!!! Naslovnica i dve udarne strane dnevnog lista s milionskim tiražom posvećena mačku i njegovim psihosomatskom problemima izazvanim konzumacijom neadekvatnih televizijskih sadržaja!
Na sledećoj strani, kratak stupac o Stefanu Löfvenu. Švedskom premijeru.
Hvala mačku Oliveru koji mi je, bolje od svega ostalog, pomogao da shvatim da je Švedska, ipak, prilično bezbrižna zemlja.

3. Gospođa Gunila

Gospođa Gunila je simpatična švedska starica koja vodi jedan „Språkkafe“ – malu radionicu za učenje švedskog jezika. Ove radionice, sačinjene od nekoliko učenika, potpuno su besplatne na kojima se služi „fika“ – kafa i kolač. Njih uglavnom vode penzioneri, potpuno dobrovoljno, pa se tako i Gunila našla u toj ulozi. U ovim radionicama se diskutuje o raznim temama – poslu, porodici, politici, spremanju hrane, kućnim ljubimcima… Rečju, o svemu mogućem. Toga dana pričali smo o putovanjima.
Diskusiju je otvorila Gunila. Rekla je da je u mladosti puno putovala, da je proputovala ceo svet, ali da sada to više ne radi. Zadovoljava se kratkim putovanjima po Švedskoj. Pomislio sam da su u pitanju zdravstveni razlozi ili finansije. U mojoj svesti, pretpostavka za treću mogućnost nije se ni nazirala. A onda me je Gunila brutalno razuverila objasnivši svoje razloge – ne putuje zato što je upoznata s istraživanjima o štetnosti izduvnih gasova avionskih motora na prirodu, pa je zbog griže savesti što je decenijama i sama davala doprinos tome, rešila da ostatak života provede u turističkom celibatu. „Nisam dobro razumeo“, bila je prva moja misao. Naročito su mi bile sporne reči „griža savesti“ i „izduvni gasovi“, pa sam potražio pomoć od „Google translate“. Onlajn prevodilac mi je potvrdio da nisam pogrešio. I dalje mi ništa nije bilo jasno. Zamolio Gunilu da još jednom ponovi to što je rekla, sporije i malo jasnije. Ipak mi švedski nije maternji jezik. Ona je to ljubazno učinila, a posle toga na još jednu moju molbu, i treći put. Dileme više nije bilo – Gunila se odrekla putovanja, onoga što najviše voli. Iz ekoloških razloga. Pomislio sam da je ekscentrik, racionalizujući izjavu koju nikako nisam mogao da svarim. U danima koji su usledili otkrio sam da Gunila nije jedina koja tako misli i da u ovoj skandinavskoj zemlji postoji još ljudi koji dele njeno mišljenje. Ekscentričan ili hvale vredan čin? Ne znam. Prosudite sami.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.