Страх и борба

ДУХОВНИ ОРИЈЕНТИРИ

Пише: Проф. др Јован Јањић

Ово осећање дато је свим живим бићима да брину за свој живот, да чувају себе. Наш човек је то спознао, па преточио у народну изреку: „Чувај се, и Бог те чува!“

Има ли човека и уопште живог створa да нема страха? Сигуран сам да нема. Страх исходи из борбе за живот. Страх је примарна људска реакција у ишчекивању и сусрету с непознатим, као и у сусрету с познатим, од кога или од чега се очекује каква потенцијална опасност.

Страх је дар Творца човеку и свим живим бићима, да брину за свој живот, да чувају себе. Наш човек је то спознао, па преточио у народну изреку: „Чувај се, и Бог те чува!“

Урођени страх биолошки исходи из природе људског бића, док се условљени страх стиче искуством.

Разумна процена опасности

У свакој ситуацији, па и онда када га страх обузима, нужно је да се човек разумом руководи, да разумно процењује реалну или потенцијалну опасност. Неувиђање и потцењивање надолазеће опасности отвара пут ономе ко те жели за жртву; а увиђање непостојеће опасности и прецењивање постојеће опасности доводи те у стање да будеш сам своја жртва. Ирационалним страхом човек урушава сопствену личност.

Ирационалан страх – без стварног извора опасности подложан је да постане хронични страх, који доводи до стреса, а стрес подрива човека: ствара стање подложно за болест и за урушавање личности.

И зато: гледајмо на живот отворених очију!

Ма колико неко изгледао и био јак, и он има страх. Увек има неко од неког јачи. Свагда је ту – „виша сила“. И овога и онога света. Тако је и кад се гледа само у људској равни; и ту наш, српски народ изатка пословицу: „Два лоша избише Милоша.“ Мноштво је извора страха. И најснажнијег човека невидљиви вирус обори.

Страх не позива само на борбу с другима, него и на борбу са собом. Живот је пун искушења, и зато је борба неопходна. Не само да се човек брани, него и да се искаже. Кроз борбу се показује ко је какав човек, шта заслужује.

Страх је ту да опомиње, а не да блокира човека.

У Библији 365 пута написана је порука „Не бој се“. Толико пута колико је дана у години. Порука је то за сваки дан. Човек кад има вере, нема страха.

Најпре, као и свако друго живо биће, човек страхује да може бити физички угрожен, нападом на његово тело, затим страхује да може бити повређен атаком на његово достојанство, на његово духовно биће, такође и да може бити емотивно рањен. Страхује и за стечени статус у друштву.

Отуда страх код човека, у сусрету с непознатим човеком, физички, духовно и интелектуално јачим од њега. Тако је док се с њим не упозна и док се не увери у његове добре намере.

Разуман човек не жели да га се људи боје, него да га поштују.

Историја сведочи и о страху неразумних људи, који злочин чине бојећи се да изгубе власт и задобијени статус у друштву. Римски цар Ирод обавештен о најави пророка да ће се у Витлејему родити „цар јудејски“, а кад је дознао да се родио Исус, у страху да не изгуби власт коју је имао, нареди да се погубе сва деца по Витлејему и по свој околини његовој, старости до две године. По јављању анђела Господњег, Јосиф је пре тога с Богомладенцем и матером његовом избегао у Египат. Ирода је страх његов убио.

Фарисеји и лицемери устају против Христа, носиоца истине, из страха за свој статус и своје привилегије.

Физички јачи нападају физички слабије; духовно слабији нападају духовно јаче. Телесна снага заварава, духовна снага побеђује.

По несавршеној природи својој човек се плаши како ће се представити с оним што јесте, што има. Страхује како ће бити прихваћен у друштву. Разуман човек сваког човека гледа као јединствену личност, види његову особеност. Нико није без неких дарова, Бог никоме дужан не остаје. Ако неко то не види, онда је проблем у томе који тако гледа. Нужно је да сам човек зна ко је, какве дарове (таленте) поседује, колико је у њега уложено и шта се од њега очекује; да зна колико може и шта хоће, да је одлучан у ономе што је у његовој моћи.

Самопоуздањем до победе

Човек савладава страх тек када овлада собом. Успињањем у добрим делима, страх опада. Човек стиче самопоуздање – и побеђује страх.

Саме прилике у којима се човек налази често су извор страха. Материјално благостање утиче да се човек лежерније односи и безбрижније осећа. Сиромаштво, пак, често нелагоду ствара и подстиче страх од могућег исхода на животном путу. Тек када човек почне да савладава прилике у којима се налази и кроз које пролази, страх с њега опада.