Српски трибун и Брозов робијаш

Нашао сам га у рову на Свилаји почетком 1993. године, негде у време напада хрватске војске на Масленицу. Претходне ноћи спавали смо у руинираним баракама некадашњег кампа капетана Драгана у Голубићу код Книна.

“Дошли сте на ратиште не на зимовање пустио је глас Раде Бошњак, један од најбољих ратних репортера, храбар, духовит, надасве пожртвован и поуздан друг што је у рату најбитније. Бојан се у глуво доба ноћи на темпаратури благог смрзавања, туширао.
Црногорци су скривали вино и лозу. Симонида је паролама опонашала оца сликара чији балвани и данас лете небом. ”Шаренолико друштво”, запазио је Миња покушавајући да што присније успостави контакт са Ирином. Следеће ноћи женски део екипе спавао је у Дому војске у Книну. Начелник дома извесни пуковник чијег се имена више не сећам, покушао је да одржи “пиџама парти” позвавши гошће да у поноћ дођу у његове одаје у спаваћицама. Ових пар цртица бацају светло на пад Крајине.

Живојин Киро Радовић беше превалио шесдесету, али попут пантера искочи из рова.
“Помаже Бог браћо”, радосно ширећи руке дочека нас Киро Радовић, српски трибун и Брозов робијаш из Цене Горе. Неустрашив предат правди, српству и отаџбини.
“Ја отац и стричеви робијали смо 97 година. Потомцима, ако ја не стигнем, остављам у аманет да заокруже на јубиларну цифру – стотку”.

Частан и бескомпромисан:
“Шта би сте урадили господине Радовићу када би постали председик Црне Горе”?, поставила му је питање тв водитељка на представљању председничких кандидата у време првих вишестраначких избора у Црној Гори.
“Похапсио бих издајнике, лопове и ове Брозове полтроне”, одговорио је упирући прстом на два кандидата.
“Откуд ти Киро овде?, готово у глас питамо Раде, ја и Небојша.

Група уметника и писаца из Србије и Црне Горе у остацима манастира Драговић 1993. Фото: Раде Бошњак

“Довео сам двадесетак момчади – добровољаца из Црне Горе. Те и ја с’ њима на линију. Што је моја глава скупља од њихових?, говорио је срцем, спонтано, без много увијања.
Мислио је брзо, бистро и надасве храбро. Није презао да сваком рафално саспе у лице сви оно са чим се није слагао.
Једне ноћи у Дому војске у Книну професор разбарушене афро фризуре, током целе вечере док смо у вину натапали емоције из којих су летеле гранате према усташама, држао је у руци огромну књигу. Седео је прибијен уз екзотичну госпођу оријенталне лепоте, набијене еруптивним шармом, правилног мало издуженог лица зелених крупних очију, напућених усана боје зреле вишње.

Професор Качар је извесно време живео у манастиру са намером да се замонаши. Али је одустао упознавши ову мистичну жену за коју се шушкало да је до смрти била блиска са професором Рашковићем. “Искушења нема без жена”, говорио је отац Киро!
Качар је устао забацио главу уназад, високо, обема рукама, подигао отворену књигу дубоким гласом почео да чита есеј о глуми.
“Све ово што је рекао бесмртни Хегел припада Стеви Жигону великану нашег глумишта који је смогао снаге,,да дође и подржи српски народ у Хрватској”.
Уследио је аплауз, више Жигону него говорнику.
Киро је устајући подигао руку. Нас неколико је знало да следи реприка:
“Браћо Срби”, почиње Киро!
Аплауз. Киро, Киро, Киро…, скандирамо.
“Хегел је духовни отац Карла Маркса, Марксом се надахњивао Јосип Броз највећи злочинац српског народа. И сад ође у Книну треба да славимо идеологе наших злочинаца умјесто да се саберемо и одговоримо духом светосавља. Ми смо воштаницу слободе вјековима крвљу заливали да би куражили поробљену браћу…”, говорио је те ноћи у Книну Киро, трибун и патриота, заточеник Голог отока. Знао је да каже да народ треба да чује философа робијаша чији ум подиже срце а не новчаник.
Следећег дана док смо се возили према Бенковцу и Брушкој да посетимо Кепов камп певали смо песму посвећену Киру;
“Робијаш је стари Киро
У затвору магистрир’о
У затвору Веље Брдо
Са Титом се Киро спрдо
Они туку Киро виче
Доље Тито поглавниче…”.
У манастиру Крка Киро је тих дана на венчању кумовао Бојани и Небојши. Младожења је нестао у сумрак. Ујутро су га монаси пронашли код патријархове бачве у подруму.
Киро је предлагао да српска војска Крајине уђе у Задар, који је у том тренутку био аветињски празан :
“Ослободимо Задар и позовемо Изалијане: Ево вам град Задар он је ваш а ми исправљамо велику историјску неправду коју вам је учинио зликовац Јосип Броз. Ми туђе нећемо…”, говорио је занесено Киро убеђен да би свет променио свест о Србима.
Једне вечери шетали смо Кнез Михајловом, био је надахнут као и увек, полажући наде у опоравак моћне Русије.
“ Све је ово трагично. Иста крв заражена мржњом. Напиши књигу о два гроба који разговарају десетак година после рата : Зашто смо гинули? Да трунемо док они тргују, дилују,пјевају, воде љубав, као да ништа није било…
Збогом Киро пријатељу“

Једини Голооточанин који се није жалио на Голи оток био је Киро, настављао је даље Капор, са кентом у једној, и оловком у другој руци. На салвети је остајао Момов потпис, као да се одмотало мало клупко.

Хераклит – Ниче – Његош. Савез од којега Киро није одступао. Од свих пјесника само је Његоша цитирао. Његош је наш савременик, иако је одавно са Богом.

Киро је примицао огледало огледалу, да би се боље осјетила та нијанса разлике…

И, први, и задњи пут одем на Ловћен, на Његошев гроб – без свијеће. Кад, тамо, у тмуши, гвоздени вијенац на коме пише: Блажо – Његошу. Раван – равноме.

Прича Тупа код Ђока на Никољдан. Устаде Киро, и пошклепа цијелу јужну трибину Партизановог стадиона. Ма, мор’о сам, више нико не цијени Његоша.

Надживео је сав бол за браћом кроз вијекове. И, само се враћао Његошу, а и коме би другоме.

Будвом, и кроз ваш осмех, лепотице, лелуја она најисфињенија линија којa свет цепа попола, на две хемисфере – источну и западну. Свако, на свој начин, припремао је Киров долазак из Знака ?, на трг испред Могрена.

Из Старог града са Његошевим стиховима изнад капије, нагнут напријед, са високим челом и ничеовским облаковима обрва, са тешким рукама на леђима, у сандалама, долази Киро.

Бог нам је обезбиједио неограничене количине кисеоника и воде. Али, страшно је на мору умирати од жеђи. Тако смо умирали на Голом отоку.

Стално сам каснио, прескакао чаше увертире. Бијаше Дада Церовић разапео свилен чадор испод оних борова у парку између старе Аутобуске, Сунца, и Зета филма. Ту смо, јутром, сркали кавуџу, мотали крџу, и љуштили манастирку. Кад Даду у плетеној љуљашци пренесе санак пусти, одлазио сам на академију.

Ниче је створио надчовека, Достојевски свечовека. Надчовек негира људе – дакле – средства. А, средство, није циљ. Такав човек не може бити циљ. Ниче ми је разбистрио ум, од тада сам слободан, говорио је Киро, одлазећи преко трга.

Ни мрачни Хераклит није цијенио људиће. Једном је загрмио: О, Ефежани, купићу вам  конопе, и повјешајте се.

Кад су се сви разишли, свако за својим пословима и разлозима, кад су умакли у рупе (неко иза завјесе, неко испод покрова), Киро је остао сам на тргу.

Онда је, под старе дане, узео пушку, и отишао да брани Српску Крајину.

Путниче, Србине брате, сврати у Рафаиловиће, у Кирову „Српску Крајину“, и попиј за његову душу..!

Велики је онај човек који у односу на друге – пројављује моћ. Таквог Кира носим.

Свако посједује тачно онолико сујете колико му недостаје разума. Киро је прво  себе изнутра освијетлио. Такав и у земљу оде. Дочекао је – већ ноћас, прве ноћи у вјечности, провјериће неке ствари.

Видиш ли, сваког јутра, један прамен магле, испод Ловћена, и Стањевића, замакне онамо Брајићима, чињећи ка блаженопочившем Цетињу. Пратим га, ја.