Srpski nam se sveo na 700 reči

Dekan Filološkog fakulteta u Beogradu dr Lljiljana Marković upozorila je da ljudi u Srbiji zbog načina života sve manje čitaju i da nam se rečnik srpskog jezika sveo na svega 600 do 700 reči.

-U medijima je situacija još katastrofalnija. Analiza bilo kog programa pokazala bi da se tu koristi svega 200 reči – istakla je profesorka Marković.

Da je situacija zaista alarmantna pokazuje i “Predlog za razmišljanje o jeziku i nama”, koji je upućen srpskoj javnosti, a koji su potpisali predstavnici više ministartava Vlade Srbije I značajne insitucije culture.

Ovaj dokumenti treba da podstakne i ohrabri vođenje brige o jeziku, jezičkoj kulture, ćirilici i podstakne kulturu čitanja,a izmedju ostalih su ga potpisali ministar kulture Srbije Vladan Vukosavljević, ministar prosvete i kulture Republike Srpske dr Dane Malešević, sekretar Odeljenja za jezik i književnost SANU akademik Predrag Piper, predsednik Matice srpske profesor dr Dragan Stanić.

Potpisnici su i dekan Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu dr Ljiljana Marković, predsednik UO Zadužbine „Dositej Obradović” dr Dušan Ivanić, predsednik UO Vukove zadužbine dr Boško Suvajdžić, predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika dr Sreto Tanasić i predsednik Društva članova Matice srpske u Crnoj Gori dr Jelica Stojanović.

U „Predlogu za razmišljanje o jeziku i nama” ukazuje se na značaj jezika, ali i skreće pažnja da se danas „u javnom prostoru vrednost reči umnogome gubi, a lepota još i više”.

„U površnoj brzini naših savremenih života, reči se rasipaju, često ne služe ničemu, samo su deo opšte, uvećane buke. Tako je na ulici, u masovnim medijima u kojima osnovni smisao ljudske komunikacije postaje glavni gubitnik. Sve brane popuštaju, reči kuljaju, niske i psovačke, reči zatrovane i bezobzirne. A nasledili smo, ipak, dostojniji jezik. Ima još stvari važnih, ali jezik je tema temeljna, mnoge druge teme od jezika zavise”, saglasni su potpisnici Predloga, koji skreću pažnju i na očuvanja ćirilice.

„Bilo je upečatljivo videti, širom Srbije i Srpske, kako se dočekuju programi akcije „Negujmo srpski jezik”. Mimo svih velikih reči, videlo se koliko se i stari i mladi naprosto raduju svome jeziku, osećajući da pitan

je jezika nije samo jezičko pitanje, nego pitanje održanja i razvitka. S jezikom smo neko i nešto, bez jezika nismo ništa. Ni pojedinačno, ni zbirno”, stoji u Predlogu.

U Predlogu, koji je ministar Vukosavljević okarakterisao kao „poziv, budilicu, ohrabrenje, podsticaj”, naglašava se da nam se „u razdoblju brzih i banalnih ekranskih obaveštenja dobra knjiga ukazuje kao spasonosna barka u globalnoj stihiji što nagriza i odnosi sve baštinjeno i vredno iz naših života”.

„Vratiti se knjizi i čitanju, kao nalogu opstanka, u sebi i među drugima”, pozivaju predstavnici značajnih institucija.

„Kao i ranije, seme opstanka je u svetskoj i domaćoj književnoj baštini, u začetnom Savinom slovu, Dositejevoj umnoj otvorenosti i srpskom (Vukovom) narodnom pesništvu, u Andrićevoj mudroj meri i književnom bezmerju Crnjanskog, u Popinim lirskim zagonetkama, u opominjućim prizorima Novice Tadića”, navodi se u predlogu.

Lik ovog naroda i dalje najpotpunije prikazuju naši veliki pisci, i Njegoš i Jakov Ignjatović, i Laza Kostić i Simo Matavulj, Jovan Dučić i Bora Stanković, Petar Kočić i Isidora Sekulić, Grigorije Božović, kao i Meša Selimović ili Dobrica Ćosić. I ne samo oni. Dakle, razmišljajmo o jeziku i o nama i delujmo u korist jezika i nas samih. Koliko ko može, zna i oseća, stoji u Predlogu.

Profesor dr Ljiljana Marković kaže  da se kroz obrazovni sistem i akcije ovog tipa mora podizati svest o jeziku i neophodnosti njegovog negovanja, jer „svaki put kada upotrebimo ćirilicu ili nešto pročitamo, pravimo važan korak ka napretku kulture i države u svakom smislu”.

Dr Sreto Tanasić upozorava da je višedecenijsko nepostojanje jezičke politike dovelo do zapuštenosti srpskog jezika i gubitka svesti o njegovom značaju, a Boško Suvajdžić naglašava da srpski jezik i kulturni prostor moraju biti poprište najveće bitke i da je važno da imamo neku vrstu institucionalne i sistematske brige o jeziku i pismu, posebno naglasivši ulogu lektora kao najboljih ambasadora Srbije u svetu.

Dr Dušan Ivanić je podseća na Dositejeve reči da kada piše svojim jezikom ili govori, oseća se kao u krilu svoje majke i poručuje da „tu prirodnost moramo da sprovedemo u praksi”, jer „svak danas piše i govori kako hoće”.

Ima pokušaja da se koliko-toliko stanje promeni, a dobar za to su primer studenti Filološkog fakulteta, koji od ove godine na dobrovoljnoj osnovi u ponudi imaju i časove srpskog jezika. Srpski jezik će se nuditi u formi akademskog izražavanja kako bi se poboljšale izražavanje dioplomaca beogradskog Univerziteta, ali i drugih. Preko nastave putem interneta, rad može da se proširi i na decu i studente u dijaspori. Ideja o uvođenju srpskog jezika na sve fakultete, makar kao izbornog predmeta bi bila dobra, ali zahteva određena sredstva.

-Zista bi bilo značajno da bez ocenjivanja, recimo, na jednoj dobrovoljnoj i fakultativnoj bazi studenti svih fakulteta uče srpski jezik, ali kako – kao jezik svoje struke – smatra profesorka Ljiljana Marković.

Profesorski kadar postoji, a i student će i dalje držati časove srpskog jezika, jer im je to dobra praksa. Ipak, rezultati su za sada mršavi, a da li će “Predlog za razmišljanje o jeziku i nama” nešto proemniti videćemo.

Zdravko Elez