Српска памет у „Народној просвети“ (10)
После снажног одјека који је књига Предрага Пеђе Савића већ изазвала у јавности, портал Тамо далеко доноси комплетну, проширену верзију великог документарног серијала заснованог на књизи „Господар књига: Улога Анатолија Ивановића, белог Руса, у стварању српских великана“. Данас објављујемо десети наставак.
„Библиотека српских писаца“ у систему „Народне просвете“ није била обична серија књига, него пројекат који је имао своју унутрашњу „инфраструктуру“: огласе, апеле, проспекте, претплату, корични идентитет, описан маркетинг и – што је најважније – прецизно дефинисан каталог аутора и обим њихових књига. У Господару књига су сачувани трагови тог механизма: огласи и апели (чувани у Библиотеци Матице српске), из којих се види како је издавач ову библиотеку представљао као културни догађај од националне важности и као практичну корист за школе, омладину, породице и стручњаке.
У једном огласу (који се цитира као документ из фонда Матице српске) наглашава се да је циљ да се „први пут код нас“ добију целокупна дела у критичком издању, и то под условима који су за читаоца „најповољнији“. Истовремено, у апелима Министарству просвете издавач тражи да држава откупљује комплете за школске и ђачке библиотеке, уз нагласак да откуп није ствар луксуза него просветне политике: да библиотеке „народних, ђачких, школских и соколских књижница“ морају добити комплете издања које се описује као најорганизованији подухват те врсте.
Посебан део даје опис визуелног и материјалног идентитета библиотеке: као луксузно, али масовно издање. Наводи се да су књиге у серији често имале кожни повез загасито љубичасте боје, без наслова на корицама, са портретом писца у црно-белој техници на почетку, уз аутограф, факсимиле рукописа, уметничких нацрта или првих издања. Управо то је био „печат“ уједначене едиције: читалац је добијао не само текст него и документарни материјал који прати писца.
Маркетиншки модел је био такође јасно артикулисан: библиотека се нудила преко претплате, уз образложење да велики број претплатника обара цену и омогућава да „дивотна Библиотека“ стигне до ширег круга „по најнижој могућој цени“, уз материјал „какав се није видео на нашој књижарској пијаци“. Такав језик огласа није случајан: „Народна просвета“ је библиотеку продавала као национални производ прве класе, али са јасном поруком да је намењена ширини, а не само елити.
Најконкретнији, „каталошки“ део ПДФ-а је низ биографских и библиографских профила аутора који су ушли у библиотеку, уз прецизне податке о броју књига/томова и често о насловима који су ушли у серију. То је онај део који читав пројекат чини мерљивим, а не „легендом“. У тим профилима се види да „Народна просвета“ није ишла само на једно име или две „звезде“, него је градила корпус.
Ево тог корпуса, са подацима који су у ПДФ-у наведени:
Алекса Шантић (1868–1924) – у три књиге објављене су његове најпознатије збирке/целине: „Моја отаџбина“, „Претпразничко вече“ и „Остајте овде“.
Петар Кочић (1877–1916) – сабран у два тома (приповетке и сатире), уз наглашену улогу „Јазавца пред судом“ као симбола отпора неправди.
Ђура Јакшић (1832–1878) – у четири тома сабрани су стихови, драме (у ПДФ-у се као пример истиче „Јелисавета, кнегиња црногорска“) и приповетке, са намером да се његов опус врати у центар националног канона.
Иво Ћипико (1869–1923) – четири тома као најпотпуније сабрано издање (приповетке и прозне целине које су у ПДФ-у наведене као антологијске).
Јован Илић (1824–1901) – репрезентативна једна књига/том као избор из опуса, уз биографски и критички преглед (у ПДФ-у се наводи да је животопис саставио Богдан Поповић).
Јован Стерија Поповић (1806–1856) – петотомно издање као основа за критичко читање драмског и сатиричног корпуса („Покондирена тиква“, „Лажа и паралажа“, „Родољупци“ се истичу као темељни наслови).
Милован Глишић (1847–1908) – у два тома сабрано дело, уз додатак превода и писама као научни допринос серије.
Светолик П. Ранковић (1863–1899) – три књиге/тома, са романима који у ПДФ-у стоје као стожер психолошке прозе.
Стјепан Митров Љубиша (1824–1878) – два луксузна тома; у ПДФ-у се истичу „Прича о попу Андрији“ и „Канџа“.
Јован Грчић Миленко (1846–1875) – једно уређено издање које сабира песме и расуте рукописе/прилоге из периодике.
Богобој Атанацковић (1826–1858) – један репрезентативан том („Два идола“ и приповетке).
Прота Матеја Ненадовић (1777–1854) – мемоарско издање опремљено фуснотама и објашњењима историјских појмова, као пример „револуционарног“ уредничког поступка у међуратном добу.
Илија Вукићевић (1866–1899) – две књиге/тома као повратак урбаном реализму и „малим људима“.
Стеван Каћански (1828–1900) и Владислав Васић (1830–1894) – заједнички том као реконструкција патриотске поетике препородног доба.
Никола Томазео (1802–1874) и Људевит Вуличевић (1839–1916) – том који симболички спаја католички моралистички круг и јужнословенску духовност.
Лаза Лазаревић (1851–1891) – једна књига која садржи свих девет приповедака, уз портрет, биографију и приказ лекарског рада.
Љубомир Недић (1858–1902) – два тома есеја и студија (у ПДФ-у се истиче да укључују анализе о Његошу и преводе Бајрона).
Милорад П. Шапчанин (1856–1934) – пет томова (романи, драме и приповетке), са наглашеним морално-хришћанским тематским језгром.
Светозар Ћоровић (1875–1919) – седам књига у серији; у ПДФ-у се као пример наводи укључивање дела која су постала културна референца читалаца.
Марко Миљанов (1833–1901) – том „Примјери чојства и јунаштва“ као сведочанство народне етике.
Светислав Вуловић (1847–1898) – две књиге критичких студија (Стерија, Његош, Лаза Костић) као увођење методологије и систематичности у критику.
Симо Матавуљ (1852–1908) – том који обухвата „Бакоња фра Брне“ и избор новела из приморског корпуса.
Радоје Домановић (1873–1908) – два тома са сабраним текстовима, укључујући и мање познате рукописе, са јасним позиционирањем као сатиричара политичке алегорије.
Овај каталошки пресек је важан јер показује да библиотека није била „појединачна акција“, већ системски конструисан национални корпус: од мемоара и историографије, преко лирике, приповетке, драме и сатире, до књижевне критике као дисциплине.
