Роман који нам открива непознатог Андрића

Дело интригантног назива „Тајна испод мртве мачке“ Предрага Савића о једином српском нобеловцу, промовисан је у Музеју Херцеговине у Требињу, а поред аутора о роману је говорио познати Требињац Дргана Ковач 

Књига „Тајна испод мртве мачке – прича о изгубљеним романима Иве Андрића“, понатог адвоката и писца Предрга Савића, заједнички издавачки подухват „Нароне просвете“ и „Филипа Вишњића“, имала је промоцију у Музеју Херцеговине у Требињу,  и то као пратећи програм позоришног „Фестивала фестивала“, једне од најдуговечнијих театарских фешти некадашње Југославије (сада са седиштем у Републици Српској) .

–  Овај Фестивал  се одржава по 67. пут у Требињу  и саставни је део „Требињског културног љета“, тако да промоцију моје књиге под окриљем ових манифестација и то још у Музеју Херцеговине, једном од најреспекатабикнијих  на просторима југоисточне Европе,  доживљавам као велику част – истакао је у разговору са новинарима Предраг Савић. – Чињеница да је Музеј Херцеговине духовно и  материјално чедо  великог Јована Дучића свему томе даје посебну драж. Како су и Дучић и Андрић дуго  били ангажовани  у  дипломатији, највећи део требињске књижевне вечери посветио сам том  времену и активности Андрића  у области спољне полите.

Савић  је нагласио да је Андрић је као помоћник министра спољних послова у Влади Краљевине Југославије био  један од најповерљивијих и најоданијих сарадника премијера (уједно и министра спољних послова) Милана Стојадиновића, за кога је у јануару 1939. године написао и потписао чувени реферат о решавању албанског питања – каже САвић.

Он подсећа да је тај реферат који се чува у Архиву Србије, био тема разговора грофа Ћана и осталих италијанских званичника са  Стојадиновићем.

– Информације о Андрићевом животу између два рата и његовој дипломатској каријери проналазимо захваљући покојном великом писцу Мирославу Караулцу – истиче Савић и додаје:

–  Тако сазнајемо да Андрић као дипломата није био бескичмењак и плашљивац без става и мишљења. Напротив! Дигао је први глас када су Немци ухапсили 183 професора у Пољској са Јагелонског универзитета. Захваљујући Андрићевом протесту( којем су придружиле и неке друге дипломате) код Геринга и Хитлера, ослобођен је 101 професор, тачније сви они који су били старији од 40 година. Караулац је до детаља описао Андрићеву борбу за избављење 200 српских дипломата из држава које је поробио Хитлер и који су држани у конфинацији на Боденском језеру. По повратку тих дипломата у Београд, Немци су ухапсили њих једасторицу и то као стране шпијуне. Андрић опет жестоко протестовао. Породицама ухапшених Андрић је несебично финансијски помогао све време рата. Паре за ту помоћ обезбедио је продајом свог мерцедеса, који је купио док је као дипломата боравио у Немачкој.

Говорећи на овој промоцији др Драган Ковач, требињски лекар и аутор шест врхунских романа, рекао је да у другој равни имамо читаву плејаду познатих и мање познатих људи из Андрићевог блиског предратног и ратног окружења, по правилу интелектуалаца-антикомуниста, чији дијалози одсликавају бившег високог дипломату у свјетлу човјека на вјетрометини, на ивици ножа, разапетог између своје деликатне прошлости и пријетеће садашњости.

– Јер, не заборавимо, многи од тих његових пријатеља били су ангажовани на страни ДМ, како Савић означава отаџбински покрет по иницијалима познатог Ђенерала! У том контексту поменимо веома занимљив Андрићев разговор са његовим пријатељем, али и жестоким критичарем Бранком Лазаревићем, који таксативно набраја имена 67 врхунских предратних интелектуалца и умјетника који су страдали или умрлу у току Другог свјетског рата и скреће пажњу на национални вакуум који је послије њиховог одласка настао и који ће се тешко моћи неутралисати! – др Ковач.

Он истиче да је Савић дирљиво и упечатљиво описао немачко стрељање, 1941. године у Ваљеву, сина Живојина Мишића, Александар Мишића и његовог саборца Ивана Фрегла.

– Писац Савић је овим дјелом желио и да надокнади неправду коју Срби често наносе великанима који су их задужили, какви су нпр. били брачни пар љекара Хиршфелд, Лудвик и Хана – напомиње др Ковач. – Ово двоје Пољака су дали немјерљив допринос у савладавању пјегавог тифуса међу српским становништвом и ратницима у току Првог свјетског рата, између осталог и изналаском адекватне вакцине, а данас у земљи Србији немају никаквог достојанственог споменика или  обиљежја.

Др Ковач примећује да Доста тога сазнајемо о Андрићу, и онако успут, док га сада већ потпуно збринутог и инволвираног у коминистички систем, тројица високих државних функционера испитују о пуковнику Ваухнику, обавјештајцу свјетске класе који је радио са њим у берлинској амбасади.

– Скоро да је непознат податак да је тај способни и виспрени официр у неколико наврата обавјештавао Владу у Београду о тачном датуму бомбардовања Београда, али се предсједник Владе, генерал Симовић није обазирао, између осталог и због тога што је баш тих дана удавао кћерку! – навео је Дрган Ковач.

Поменуте Андрићеве разговоре са његовим савременицима, каже требињски лекар и књижевник, Савић врло вјешто користи и да нам открије доста детаља из нобеловчевог личног и интимног живота, па и оних  љубавних, којих је било много више него што се мисли.

– И на самом крају, Савић нам као својеврсну перипетију, у стилу трилера, открива дубоко чувану тајну о несталим рукописима два романа Ива Андрића, који су га могли скупо коштати – закључе др Ковач. – Првог о црквеним звонима, којима је читавог живота био опсједнут, и другог, посвећеног ни мање ни више него – Јасеновцу! А књижевна тајна као и књижевна истина су некада истинитије и од праве истине. То је свакако знао и сам нобеловац.