Пуцао један пукли смо сви

Има велике сиротиње међу нашом децом, којој, сем пара, родитељи ништа нису могли дати, рекао је својевремено патријарх Павле, тихи човек бурног времена, смерни пастир разблудног стада.

Масакр ученика у Београду само је кулминација јавно промовисаног насиља. Порнографије смрти која туче са свих страна, са малих и великих екрана.

Елитна школа, богати ђаци, бахати родитељи, масовни убица дечак за пример. Одличан ђак, из угледне лекарске породице, наизглед мало другачији…

Где су родитељи? Где је систем ? Где су испрепадани професори и наставници? Колико смо отуђени да не препознајемо промене девијације и деформитете својих ближњих? Колико пројектујемо своју неоствареност отупљујући децу разним идиотлуцима утемељеним у референтности престижа?

Питања је много одговара мало, одговорних нема.

Нема ни етике да неко од надлежних каже :

“Ја се повлачим то је воштаница за жртве масакра. То је минимум саосећања”.

Пред Богом, собом и народом.

Оволика промоција насиља, разврата, чедоморства и колективне агресије, суровости међу децом која постају недодирљива, морала је резултирати оваквом трагедијом по филмском сценарију. Сада се утркују психолози, социјални радници, педагози, криминолози, аналитичари и разни експерти опште праксе у својим опсервацијама. Он није Брејвик али је злочин изведен по сличном концепту.

Рука му није задрхтала што наводи на помисао да је злочин системски и до детаља испланиран.

Да убиство није почињено из афекта или безнађа говори емотивна отупелост убице као и његов позив полицији којој саопштава свој злочин са констатацијом да је психопата. Људи у нервном растројству након таквог хладнокрвног злочина тешко рационализују своје ментално стање. Имали смо неколико серијских убица дезорјентисаних и нервно разваљених, али несвесних свог стања и учињеног злодела. Овај саможиви примерак размишљао је о сваком детаљу, али осим за жртве није имао самилости ни за своју сестру и родитеље. А можда се и њима светио.

Такво стање свести је озбиљан поремећај, али није искључена ни могућност његовог виртуалног света – из којих је црпео идеје. А идеја је на претек на интернету где галопира насиље, где се макља полусвет у директном преносу, где деца у школском дворишту снимају иживљавање девојчица над вршњакињом, где полицајац снима колегиницу док га орално задовољава, где разјарени муж багером руши кућу бившој жени или где се силоватељ данима смешка са насловних страна…

Покушаш да разумно и аргументовано анализираш и поређаш чињенице о догађају или неком феномену мало ко те разуме. Или капира, али не реагује. Апатија прекрила све што је позитивно и озбиљно. Истина полако антрофира. “Пожртвовани полицајац спасио човека сигурне смрти”, стоји у наслову. Веома мали број читалаца је заинтересован да иде даље и прочита текст. Довољан је наслов! То и није неко дело!?Нема крви, голотиње или бруталног секса. То пали масу. Страст филована насиљем. Као тренд и мода.

Нарочито су медијски атрактивне макљаже неког полуголог, полусвесног, располућеног полусвета у неком рејалитију.

Изненађење је када се догоди масакр. Атипичан, али психопатски, кажу стручњаци. А какав би и био када се помеша фикција и стварност, када се из виртуалног света пређе у живи, а џојстик замени правим пиштољима.

Моја генерација се није иживљавала над својим друговима. Девојчице су уважаване и штићене.Санкционисан је сваки несташлук и од наставника и од родитеља.

Деца данас имају све осим љубави. Живот је постао једносмерна улица. Клинце не васпитава ни школа још мање породица.

Ауторитет је срозан до непостојања. Слушам, у једном дорћолском кафићу,наставницу коју је ученик терао да му својом руком упише тројку.

Ако неко санкционише дете традиционалним методама он је злостављач. Ако просветни радник, штитећи лични и професионални интегритет реагује, борци за људска права су на ногама. Од насртања на наставнике, преко измицања столице професорки до масакра у овој елитној школи пут је кратак. Ово више није пут већ беспуће. Породица отуђена школа развлашћена.

Амерички синдром се прелио и у наше двориште. Србија је поново запосела црне хронике. Да ли ћемо и нашу децу, попут америчке, у школама обучавати како да се понашају у оваквим ситуацијама?

Трагедија је огромна, пукотина још већа!