Покајање на Белависти

Потом смо душу богатили заиста за сваку похвалу књижевним вечерима „Дани ћирилице“, које је организовала Црквена општина новљанска на челу са оцем Радомиром Никчевићем, директором Светигоре, медијске куће и часописа Митрополије црногорско-приморске. Били су то незаборавни дани и чаробне вечери у Херцег Новом.

Становали смо нешто око двеста метара од храма Св. Архангела, као да и сада  чујем лепоту тих звона…  У близини храма у црквеном конаку постоји црквена библиотека и посластичарница па у врелим данима уз хладно пиће или сладолед уживање је седети на Белависти и прочитати по неку књигу. Тако сам и чинио преко дана. Ту су добри домаћини отац Радомир, отац Живојин и отац Никола са народом окупљеним беседили и поучавали их духовно уз ведрину и радост неку посебну, да ли је то само од вере или и од морске климе не знам али милина је бити са тим оцима у том амбијенту и добрим црквењаком Сердаром.Но, да ја испричам разлог овог мог писања да ово не пређе  у есеј јер иначе више је од тога пуно, ово је својеврсно сведочење. Нисам ово пре писао, искрено плашећи  се да ми црногорске власти нешто не науде или пак представници те циркуске ЦПЦ пошто често идем у Црну Гору. Међутим, сада је већ свеједно они желе да науде сваком ко се Србином зове.

Идем у Црни Гору због три ствари, због светиња Српске православне цркве које се вековима тамо налазе, због лепоте мора и природе и због пријатеља међу свештенством Српске православне митрополије црногорско – приморске и међ’ мирјанима јер најмање је триста душа из Црне Горе путовало са мном на ходочашћа широм света.

Када одем у Црну Гору осећам се као у мом ваљевском крају јер  један смо народ. Исто причамо, све се разумемо. Исто пишемо, све прочитамо без превода. Исто се крстимо са три прста, исте смо вере православне, исто имамо крсне славе, а то сем Срба  нема ни један народ у свету. И што је још пуноћа свега, моји Андрићи су пореклом из Црне Горе по крви.  Значи по оним стенама и врлетима живели су моји преци пре неколико векова. А верујем и могих фамилија у Србији корени су у Црној Гори.

Па имали што лепше него отићи у колевку своју, својих предака ? Нема ! Ту си онда свој међ’ својима. Е зато иако власници смо породичне туристичке агенције и можемо летовати свуда по свету, најмилије ми је у мојој Црној Гори проводити одмор.

Деветог дана боравка на Белависти дошао сам ујутру да се поздравим са оцима и да кренем за Србију. Поклонио сам се иконама у цркви и целивао их, потом упалио свеће и помоливши се за срећна пута  изашао из цркве и сео за сто посластичарнице да сачекам оце. Био је са мном мој син, док попадија је паковала ствари за полазак и наша синовица.

У том моменту ка башти посластичарнице иде у белим мантилима четри особе и воде испод руке једног старца.  Седоше сто до нашег љубазно нас поздрављајући. У једном моменту устаде једна жена и приђе ми, пољуби ме у руку затраживши благослов. Рече ми оче ја вас знам ви сте отац Ненад, ја сам докторка Сања Ђурановић из Подгорице. Довели смо господиа Михаила Павловића по његовој великој  жељи овде из болнице из Подгорице, јер хоће да види оца Радомира. Рекох јој да га  и ја чекам. Искрено мало ми би то све чудно али прећутах. Утом ће и отац Радомир. Поздрави се са свима  и седе за  сто где су седели медецинари и извезни пацијент Михаило.

Одједном човек поче да плаче тај Михаило и гласно рече:

– Дошао сам да молим за опроштај, стигле ме казне од Бога, огрешио сам се што сам  дао учешће у оснивању Црногорске цркве, а против Српске православне цркве. И кајем се и молим опроштај. Такође кајем се и молим опроштај од тебе оче Радомире и митрополита Амфилохија јер сам организовао два покушаја да вас убију и тебе и митрополита. Само вас је Бог сачувао.

Отац Радомир је смирено рекао:

–  Богом да ти је просто. Да ти Бог дарује здравље.

Ја сам избезумљен све ово гледао и слушао. Чудио сам се овом човеку да је тако зло чинио, а опет дивио се Богу да га је приволео покајању.  А највише сам се чудио смирењу и љубави оца Радомира. Као да му је овај Михаило рекао да му је неко велико добро учинио, а не да га је хтео убити. То је на делу величина човека оца Радомира, поклон доле, што би рекли наши Срби – капа доле !

Док сам се враћао за Србију нисам могао да верујем шта сам чуо. По неколико пута сам сина питао – ма је ли ти чу оно сине, увек ми је понављао – да тата, тако је било. Касније сам сазнао да је исте те године после неколико месеци Михаило Мило Поповић умро.

Нека му Бог опрости за то што је све исповедио и нека Бог просвети све оне које устају против СПЦ, Бога и слугу Божјих па  да се покају и врате  оној Цркви којом је столовао Св. Петар Цетињски, којом је столовао Његош, чи је Митрополит био Свети Василије, да се врате Св. Сави кроз свети благослов  митрополита Амфилохија, док им није касно јер тешка је рука Светог Петра,  а још тежа Божја.

Записах ово и објави у ова тешка времена не би ли ово истинито сведочење допринело отрежњењу опијених Срба у Црној Гори – Црногораца отровним вином из путира ЦПЦ.