Плава гробница страшнија од Вида

Студенти из Србије иду да се забављају на острву Паг на коме су усташе умориле више од 10 хиљада Срба

Пише: Ђурђица Драгаш 

Полако, али сигурно уђосмо у мај и, упркос свему што се претходних месеци дешавало у овој нашој Србији, људи све више размишљају о лету, одморима, мору, проводу. Спремају се матурске вечери, обележавају годишњице, а студенти, већ традиционално, организују дружења са колегама из региона.

И све би то било сасвим у реду, лепо и подршке вредно да не прочитах пре дан-два да ће једно од тих студентских дружења, тзв. Медицинијада, бити организована на острву Пагу, у Хрватској. На чувеној и по лудим проводина познатој плажи Зрће окупиће се ових дана студенти из неколико држава региона. На пут се спремају и наши студенти – из Београда, Новог Сада, Крагујевца, Ниша, Косовске Митровице. Биће тамо и њихове колеге из Бања Луке, Фоче, Подгорице, Загреба, Сплита, Љубљане…

Шта је ту спорно, питате се.

Спорно је оно што се пре 84 године дешавало на суровим обалама Пага и у мору оближњег Подвелебитског канала.

Спорно је оно због чега су рибари у лето 1941.године одбијали да лове рибу у тим водама.

На овом острву, на северу Јадранског мора, у мају 1941.године формиран је један од првих усташких логора. Тачније, постојала су три- у ували Слана јеврејски и српски, а у селу Метајна логор за жене и децу, први такве врсте у Другом светском рату.

Логораши су на острво довожени бродовима из оближњег Карлобага, а према истраживањима професора Ђуре Затезала, који је годинама скупљао податке о злочинима почињеним у НДХ, тај пут смрти прешло је око 8 хиљада људи. У фељтону који је 1975.године објавио загребачки Вечерњи лист, наводи се да је жртава било више, између 10 и 15 хиљада.

Тачан број, као ни на многим другим стратиштима, није утврђен, али процене да је реч о више хиљада људи потврдили су и сами мештани Пага и Карлобага који су несрећнике превозили ка губилишту.

Паг је тих летњих дана 1941.године личио на пакао. По суровом сунцу, на обалама на којима нема ничег осим камена, логораши су изнуривани глађу и жеђу. Усташе су их терале да, до потпуне изнемоглости, граде пут који не води нигде, спречавајући тако било какав отпор. Жене, девојке и девојчице су силовали, а посебно су били сурови према деци.

Паг је био чудовиштан камп за обуку. Камп у којем су млади и неискусни младићи обучавани за кољачки занат. О томе сведоче изјаве малобројних усташа који су се после рата нашли пред лицем правде, али једно од најстравичнијих сведочења забележено је 1942. када су једног од њих, Јосу Орешковића, заробили партизани.

Јосо је као свршени гимназијалац, опијен усташком идеологијом, стигао на острво. Међутим, оно што је у теорији без проблема усвојио, није баш тако лако ишло и у пракси. Није Јосо могао да убија и силује, било му је мука од зверстава које је видео. Нашао се убрзо због тога на мети „сабораца“ који су га исмевали и изазивали. Све се, међутим, променило када је на острво стигао један од Павелићевих „првака“ Макс Лубурић који је решио да од Јосе направи правог усташу. Довео је зликовац двоје мале јеврејске деце и наредио Јоси да закоље једно од њих. Младић је рекао да не може, а Лубурић је хладнокрвно извршио злодело. Узео је друго дете, ставио му главу под Јосину чизму и наредио да га згази. Овај је оклевао тренутак, али је ипак послушао команду. Како је сведочио пред партизанима, пукло је тад нешто и у њему. Напио се после, силовао у убијао без задршке, а касније му за то није требао ни алкохол. Постао је прави усташа!

Сигурна сам да је и код вас, који ово читате, сведочење записано у књизи „Павелић“ Шиме Балена, изазвало мучнину који сам ја осетила. Мучнину и неверицу!

Питате се вероватно шта ме то тера да, у ово време кад се траже другачије приче и теме, пишем о овим страхотама.

Једноставан је одговор и не марим коме ће се свидети.

Пишем због истине! Због истине и сећања које често, опијени удобношћу времена у којем живимо, заборављамо.

Пишем да би се знало да са Пага није било спаса. Да су логораши- жене, деца, мушкарци, после десетак дана мрцварења и злостављана, сами себи копали раке на оним ретким местима на острву на којима је било мало земље. Кад би Јосо и остали крвници завршили посао, њихова тела би затрпавали тим танким слојем земље, а ужасни мирис смрти се ширио острвом. Пошто је таквих гробница било мало, а „посла“ много, жртве су одвожене и на пучину и бацане у море везаних руку, са каменом око врата.

Под притиском Италијана одлучено је ипак да се логор затвори, а то је значило само једно-смрт свих логораша. Последња група, њих 791, убијена је у ноћи између 14. и 15.августа, уочи Мале Госпе, католичког празника који се на острву традиционално обележава. Због страха од заразе Италијани су нешто касније ексхумирали њихова тела и спалили их. Ипак, прецизно су забележили да је међу жртвама било 91 дете, 293 жене и 407 мушкараца.

Убијање је престало, али Паг је заувек обележен. Црним словом уписан у хронику страдања Срба и Јевреја у НДХ.

Данас, међутим, ништа на острву не подсећа на ту страшну чињеницу, осим два часна крста- на месту логора и масовне гробнице у којој су била тела последње групе логораша. Те крстове су поставили потомци жртава, чланови удружења Јадовно 1941. Два покушаја да се поставе спомен плоче на којима би могло да се прочита шта се десило на Пагу 1941.су пропала пошто су плоче разбијене само пар дана касније.

О ужасу и страдању, о траговима недокучивог и необјашњивог нечовештва, сведочи и пут који су пре осам деценија градили логораши, знајући да их он може одвести само у смрт. Не да се још сурови пашки камен и као да пркоси и времену и природи, чувајући истину о људима и нељудима.

И ето….испричах вам је и ја, а ви судите.

Немам право да било коме одређујем где ће се дружити са колегама или проводити годишњи одмор и то ми ни не пада на памет, али имам право да подсетим, да поделим оно што сам и сама касно сазнала, иако сам од рођења до седамнаесте године живела у непосредној близини овога острва ужаса.

Паг јесте море, сунце, смокве, вино и добар провод, али Паг јесте и смрт, сузе, крв, зло!

Важно је само да то знате, а шта ћете одлучити и да ли вас се то тиче….на вашој је савести.