Отишао је наш руски брат-херој
Корона је однела још једаног јунака, Руса, али Србина у души. Алберт Ахсарбекович Андиев, пореклом из Јужне Осетије, који је 1999. прешао хиљаде километара да би помогао Србима у борбама на Космету, последњу битку водио је у болници у Батајници, где је и преминуо.
Албертово херојство и борба за православље и угрожени и нападнути српски народ на Косову и Метохији су резултовали страдањем – терористички снајпериста га је погодио у десну слепоочницу и метак је изашао кроз леви образ, а руски херој је свој снајпер пребацио на лево раме и наставио да се бори све док није пао у несвест. Пребачен је у болницу у Приштину, а касније на ВМА у Београд, одакле је побегао чим се мало опоравио и вратио се на ратиште. Изгубио је десно око, рањен је и у руку и 100% је ратни војни инвалид. Алберт Андиев je из Владикавказа и од његове ратне приче се може написати цео роман, а остао је да живи у вољеној Србији!
Алберт се обраћа Србима: „Увек су вас мрзели и има да вас мрзе док год постојите, не због тога што сте лоши или добри, већ због тога што сте пркосни. Ако једног дана у очима бар једног Србина од хиљаду вас ја не видим тај пркос, ја ћу знати да вас више нема, да сте постали робови, оно што су желели од вас да направе. Нисам се ја борио за робове, нисам се борио уз робове, и нисте ви овде мали Руси на Балкану, како неки воле да кажу, већ сте велики Срби код своје куће. И то треба да запамтите!“
Овако је говорио, а ове речи су и права лекција коју нисмо баш добро савладали:
,,Не бих желео да за вас постоје границе, ни моралне, ни физичке, ни границе срца вашега. Свакога треба да волите, сретнете као пријатеља, али бих желео да не патите од синдрома кратког памћења. Никада да вам се не деси да заборавите оно што је учињено према вама. Док то памтите бранићете оно што је ваше и бићете оно што јесте – Срби!
Дошао сам овде јер сте један народ кога не делим од мога народа и уопште не морате да се зовете руским народом, јер ја величину Срба знам из историје коју сам учио у Русији, у Совјетском савезу још. Никада у Совјетском савезу и у старој Русији и у новој Русији, Србин се није сматрао за непријатеља, јер се знало колико тај човек, тај народ – вреди! И дан данас ја тако мислим иако свакога дана доживљавам разочарење.
Хтео бих на крају да вам кажем једну ствар, а то је – када год ми се неко захваљује за учешће у овом рату ја њима увек одговорим на овај начин: не треба да се захваљујете мени, ја сам захвалан вама што сте ми дали прилику да се уз вас борим против већег непријатеља, јер лако је да се бориш кад си јак, али јачина се, колико знам из искуства мога народа, не гледа у бројности твоје војске већ у величини твога срца, и у пркосу.
Ако ниси одустао не можеш да изгубиш, борба је добијена. Никада немојте да се предате!
Ма како да је ситуација безизлазна, предаје нема. Свако на свом месту чиме год да се бавите, ја би вас замолио да за своју земљу дате оно најбоље што има у вама. То је ваша љубав, непопустљивост према непријатељима, љубав према пријатељима, и сачувајте пркос који је особина вашег народа, српског народа. Због тога вас волим, други разлог не постоји. Хвала.”
Жеља му је била да добије српско држављанство, али на жалост то није дочекао.
О њему је писала Оливера Будимир у роману „Увир на извиру“, који би требало уврстити у обавезну школску лектиру због свега што је у њему забележено, да то знају и памте будућа покољења.
Алберт Андиев је део и књиге „Страдање и жртве српског народа у 20. веку“ (Паклени век по Србе), аутора Ђорђа Бојанића.
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја
