„Опленачка звезда“ сведок читавог једног века

Пише: Предраг Савић, књижевник и адвокат

У Јарменовцима, у срцу Шумадије, где време не тече истим ритмом као у градовима, стоји кафана која није само угоститељски објекат већ сведок читавог једног века – „Опленачка звезда“. Основана 1921. године, она и данас дише истим плућима као и онда када ју је подигао деда Шане, остављајући у аманет не само занат, већ начин живота.

Први пут сам у ту кафану ушао 1990. године, а потом поново 2002, са мојим великим пријатељем покојним  Петром Прокићем. Петар је био човек посебног кова – високи службеник Министарства трговине и угоститељства, писац књига о предратном фудбалу, страствени колекционар и, изнад свега, човек овог краја, рођен у оближњој Шаторњи.

Са њим се у кафану није долазило ради обичног ручка – долазило се да се слуша, памти и ужива. Његов истанчани осећај за нациолне теме и љубав према историји долазили су до изражаја баш у „Опленачкој звезди“.

У тој атмосфери, негде између дрвених столова прекривених црвено-белим карираним столњацима, стоји слика краља Пере стара прко сто година и старе гвоздене пећи, као  тихи  чуваиа топлине, осећа се присуство људи који су ту оставили траг. На зидовима висе фотографије – документи времена из Шумадије. Јарменовци 1926, па 1956. – лица људи који гледају право у вас, као да желе да кажу да су и они седели за овим столовима, пили, причали, живели.

Међу тим успоменама налази се и лик деде – чувеног Шана, утемељивача, чији портрет стоји мирно и достојанствено. Имао сам  ту част да га упознам. А он  са те фотке надгледа да ли се завет поштује. Ту су и старе слике војника, икона, флаше, чаше, предмети који нису изложени као у музеју – већ као у кући.

Посебно место заузима један предмет – писаћа машина. То није било каква машина. То је Мишина машина за куцање. На њој је своје текстове писао Михаило – Миша Васиљевић, алфа и омега листа „Спорт“, човек који је обележио читаву епоху српског новинарства. Познавао сам га. Радио је у Борбиној згради, где је била и редакција „Вечерњих новости“. Његово име је значило тежину речи, а његово присуство овде даје овој кафани посебну димензију – не само боемску, већ и културну. Мислим да Миша није пио алкохол. Или сасвим ретко.

Данас кафаном управљају отац Зоран и син Дане, настављајући традицију коју је утемељио деда Шане. Они не одржавају само посао – они сурово чувају идентитет и теадицију. На почасном месту стоји преко сто година стара механска дозвола за рад, урамљена као светиња. Дане каже да је то документ који потврђује да је све почело пре више од једног века и да траје.

У „Опленачкој звезди“ се не нуди мени ради реда – овде се служи оно што овај крај даје. Искључиво специјалитети од свињског меса, припремљени онако како се то у Шумадији одувек радило. Мешано свињско месо је врхунског укуса и квалитета, без лажне гастрономије и без модерних претензија – чисто, снажно, домаћински.

Сваког госта дочекује слатко, као што су некада дочекивали у српским кућама. Пробао сам сок од маслачка и слатко од шаргарепе – укусе који су готово заборављени, али овде живе.

И док седите у тој кафани, окружени предметима, фотографијама и тишином која говори више од речи, јављају се помешана осећања. Срећа – јер такво место постоји. И сета – јер више нема Петра, нема Мише, тих људи који су  имали посебну специфичну тежину.

Зоран нам вели, да „људи одлазе, али остају речи, остају столови.

Фотографије: П. Савић