Нико нас не пита јесмо ли живе!

У неким коментарима на свом профилу прочитала сам данас како ми монахиње овде у манастиру (Јасеновац) живимо као бубрег у лоју, за разлику од народа који се пати. Страшно ме је заболело овакво становиште, с обзиром колико тешко живимо, буквално спајајући крај са крајем, јер не добијамо никаква месечна примања ни од државе ни од наше Цркве, а од Србије тек симболичну своту социјалне помоћи у износу од 130 евра месечно.

За тај новац треба обезбедити храну, гориво, хигијену, лекове. Како? Пробајте да живите у Хрватској са толико новаца. Нико нас не пита јесмо ли живе. Само наши родитељи чија љубав бди над нама, јер иако монахиње, ми ћемо увек бити њихова деца. Саме се боримо већ трећу годину да очувамо ову светињу у Западној Славонији, косимо, молимо се, палимо кандила у цркви, одржавамо манастирско имање и конак, притом ослањајући се искључиво на Бога.

Црква је у јако лошем стању, зидови попуцали од влаге и небриге, дрво расте на крову фасаде у олтару. Конак трошан и стар, пацови пробијају зидове, они пробију, ми затворимо рупу, и тако унедоглед.

Православног народа након последњег рата на овим просторима скоро да и нема, а то мало њих што је остало нису нимало црквени људи. И онда се појаве овакви коментари да живимо у изобиљу, на туђој грбачи. Није лепо, браћо и сестре моје. Уместо да нам пружите подршку да истрајемо и да опстанемо у овој шестовековној светињи Божијој, јер верујте није нимало лако.

Мати Герасима, манастир Света Ана код Дарувара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.