Невесињац коме су се дивили
Мало је људи у нашој историји о којима се толико причало и који су били толико популарни, а да су данас готово потпуно заборављени и скрајнути, као што је то случај са Алексом Ковачевићем. Овај кршни Невесињац био је један од најпопуларнији спортиста Југославије, о коме је тадашња штампа писала хвалоспјеве и бајке. Човјек који је више од 15 година био рекордер Југославије у бацању кугле и који је у тој дисциплини имао запажен наступ на олимпијади у Берлину. Писао је пјесме на које се позитивно освртао и велики Слободан Јовановић. Био је у правом смислу оличење античког јунака. Спортиста, пјесник, а када је затребало и ратник.
Алекса је рођен 1910. године у невесињском селу Грабовици од оца Јанка и мајке Милице (дјевојачки, Капор). Била је то бројна породица. Јанко и Милица имали су десеторо дјеце, од којих је шесторо преживјело: Спасоје, Миле, Андрија, Коса, Милка и јунак наше приповијести Алекса.
Његове најраније успомене биле су мучне. Много херцеговачких Срба интернирано је у аустроугарски логор у далеком румунском Араду током Првог свјетског рата, међу њима и Алексин отац Јанко.
Мајка Милица са тешком муком прехрањивала је бројну породицу јер су им шуцкорске банде опљачкале скоро сву стоку. Алекса се са симпатијама сјећао богатог комшије Ђуре Братића, повратника из Америке, који је многим породицама током рата искрено помагао.
Отац Јанко вратио се негдје пред крај рата из интернације, а у првим данима слободе Алекса је кренуо у школу.
Основна школа је за њега била и прва атлетска школа. Ту се први пут надметао са вршњацима у разним спортским сеоским дисцпилинама. Убрзо је Алекса запажен због своје снаге и брзине. О њему се почело причати по цијелом невесињском крају. Лако је у бацању „камена са рамена“ на крај излазио и са неколико година старијим младићима.
Прву побједу на неком сеоском такмичењу однио је на Доњој Трусини приликом приредбе организоване у част отварања школе у том селу. Ређале су се побједе у Биограду, Фојници, Колешку… У доби од непуних 17 година, Алекса Ковачевић, постао је неприкосновен бацач камена у свом завичају.
По сопственом признању био је немирно дијете и још немирнији младић.
„Отац ме је грдио што слабо радим. Учитељ, што сам слабо учио. Свештеник ме је пак грдио јер сам прије завршетка божије службе започињао разна надметања у порти цркве. Жандари су ми често пријетили да ће ме ошишати до главе због несташлука“ казивао је Алекса у својој биографији.
„Све је то промијенио Соко!“
Чедо Милић, један од најпознатијих припадника, организатора и мисионара Спортског витешког удружења “Соко”, основао је соколске чете по цијелој Херцеговини. Алекса Ковачевић одмах је постао члан грабовичке соколске чете која је била једна од најбољих у Херцеговини, понајвише захваљујући њему. Алекса је често истицао васпитни и морални утицај којем је чланство Сокола било подвргнуто.
На соколском слету у Београду 1930. године, Алекса је освојио прво мјесто у бацању кугле. Ту манифестацију ће памтити по томе што га је Чедо Милић представио лично краљу Александру Карађорђевићу, на што ће бити поносан цијелог живота.
Некако одмах послије тог такмичења, отишао је на одслужење војног рока у Карловац. Већ је био позната личност у спортској јавности, па му је, послије пар мјесеци ментор Чедо Милић испословао дозволу код војних власти да остатак војног рока проведа на соколским припремама за велики свесоколски слет што се требао одржати у Прагу.
На том највећем соколском такмичењу одржаном 1930. године, Алекса се окитио вијенцем побједника и постао права спортска звијезда у отаџбини.
По повратку из војске, у Грабовицу су почела долазити писма разних атлетских клубова Троједне краљевине, који су Алекси обећавали одличне услове и новац само да постане њихов члан, али он је то упорно одбијао остајући вјеран “Соколу” и његовим идеалима.
Онда, негдје 1932. године, Алексин најмлађи брат Андрија, који је похађао основну школу, донио је писмо адресирано на брата. У писму је Југословенски атлетски савез позивао младог Невесињца да учествује на атлетском првенству Југославије које ће се одржати у Загребу. Вијест се брзо прочула по Невесињу и околини и узбудила Херцеговце. Њихов Алекса позван је да се бори са најбољим спортистима њихове отаџбине!
Отац Јанко дао је сину нешто новца и подијелио пар савјета. Обукао је окрачало одијело купљено у Прагу прије неколико година, спаковао нешто ствари у стари кофер и кренуо на далеки пут. У Невесињу му је богати трговац Михо Лажетић, видјевши одијело на њему, нудио да у његовој радњи изабере оно које му одговара.
„Ти тамо не представљаш само себе, већ све нас Србе из Невесиња“, казивао је богати трговац нудећи му и поприличну суму новца. Алекса је због своје урођене скромности све дарове одбио са захвалношћу, мада је касније зажалио, нарочито за новим одијелом.
Путујући возом, тек је постајо свјестан своје новинске популарности.
Негдје кроз Хрватску, слушао је неког путника који је наглас читао новине сапутницима:
„Ево пише да је у Херцеговини пронађен неки спортиста, прави монструм који ће сутра учествовати на првенству у Загребу.“
Други путник је додао:
„Чуо сам, ради се о Алекси Ковачевићу, он је толико велики да не могу да му пронађу кућу у којој ће становати.“
„Знам тог Ковачевића!“ укључио се трећи незнанац.
„Гледао сам га на плажи у Сушку. Спавао је на пешкиру, док су му дјеца скакала по стомаку. Пробудио се тек кад је један доиста крупан човјек скочио на њега!“
Алекса је у невјерици слушао овај разговор, није могао да дође себи од узбуђења. Он јесте био поприлично висок, али не претјерано за једног Херцеговца. Много их је виши од њега, а у том Сушку никад није био.
Проблеми су настали када се јавио организатору. Пошто су мислили да је невјероватно висок, нашли су му спортске патике пар бројева веће, које су му на такмичењу често спадале с ногу. Умор, велика очекивања, а можда и неадекватна опрема, учинили су да се баш и није исказао колико је спортска јавност најављивала. Мада, учинио је нешто што ником није пошло за руком! Освојио је бронзане медаље у све четири дисциплине у којима је учествовао: у бацању кугле, копља, диска и диска хеленским стилом!
Том је приликом млади Херцеговац обавио разговоре са челницима атлетског клуба “Конкордија” и захваљујући повољним условима које су му понудили постао њихов члан.
Већ сљедеће, 1934. године, на атлетском првенству Краљевине Југаславије, Алекса је однио побједу у бацању кугле, поставивши нови југословенски рекорд. На том превенству побједио је и у бацању копља.
Од тада редали су се само тријумфи. Више пута је обарао државни рекорд у бацању кугле, 1936. досегнуо је и магичну границу од бачених 15 метара. Освајао је и Балканска првенства. Нарочито се истакао на Балканском првенству 1936. године. То такмичење је била увертира за Олимпијске игре у Берлину. Он је на том надметању побиједио фаворизованог представника Турске, послије чега га је примио Министар војске и морнарице Милан Недић.
На чувеним олимпијским играма у Берлину, које су обиљежили Адолф Хитлер у свечаној ложи и Џеси Овенс на атлетској стази, Алекса није успио изборити финале. На крају је ипак заузео солидно 11. мјесто.
Алекса је остао упамћен јер је бурно реаговао на судијске одлуке које су покушавале на све начине да онемогуће Џесија Овенса да побиједи у скоку у даљ. Неколико деценија касније Џеси Овенс ће га посјетити у Лондону те ће заједно евоцирати успомене на олимпијаду у Берлину.
Наставио је наступати за “Конкордију” и у наредним годинама, освајајући многе трофеје, све до прољећа 1941. године, када је због националистичких притисака од стране хрватских екстремиста, напустио Загреб и прешао да живи у Београд, гдје је постао члан БСК-а.
По избијању рата, напустио је Београд, иако је тамо могао имати удобан живот током окупације, те се прикључио Дражи Михајловићу на Равној Гори. Учествовао је у многим борбама против Нијемаца и партизана. Године 1942. врховна команда га је послала у Херцеговину и тамо је приступио Првој невесињској четничкој бригади. У борбама је тешко рањен, живот му је био у опасности и једини спас му је било болничко лијечење.
Четнички обавјештајци успјели су организовати његово пребацивање у мостарску болницу под лажним именом – Авдо Кебеља.
Алекса се срећно извукао из ове тешке животне ситуације и наставио своју ратовање све до јесени 1944. године, када су га испод планине Црвањ заробили Нијемци. Интерниран је у Њемачку, у логор Оснабрик, гдје су били заточени многи југословенски официри.
Када се рат завршио, уморни ратник Алекса се није хтио враћати у отаџбину под комунистичку власт. Живот је наставио у Лондону. Алексина породица у Невесињу тешко је пострадала током рата. Брат Спасоје је убијен, браћа Миле и Андрија тешко рањавани, а сва њихова имовина је уништена. Да се насели у престоници Енглеске, помогао му је пријатељ Ване Ивановић, некадашњи атлетски саборац из Конкордије, ватрени Југословен хрватског поријекла, који је живио у Лондону још од прије рата као богати наслиједник и бродовласник. Ване Ивановић је био припадник високог енглеског друштва, које је напросто саблажњавао својим односима са обичним људима избјеглих из Југославије послије Другог свјетског рата. Он је Алекси купио кућу гдје је овај живио са породицом и био му кум.
Алекса је оженио Гркињу Дијамантину и са њом добио сина Александра и кћер Јелену. Алекса се у емиграцији више бавио књижевношћу него спортом, па је написао историјску књигу „Невесињска пушка“ и расправу „Ко је клеветник Јована Дучића“, те објавио збирку пјесама. На његову пјесму „Отаџбино“ позитивно се осврнуо и српски великан Слободан Јовановић.
Он је енглеску јавност упознао и са гуслама, наступајући у музичком програму ББЦ телевизије.
О Алекси нешто нам је говорио његов кум Владимир Ивковић: „Шта да кажем о Алекси. Човек старог херцеговачког кроја, поштен, вриједан, волио је шале. Причао ми је кад је био 1938. године у Прагу, на атлетском такмичењу, тај дан био је првак у бацању кугле, па га је позвала нека грофица да буде њен гост и да дође у њену вилу, на вечеру, али је он одбио. Кад се вратио у Невесиње питају га људи што је одбио грофицу, а он каже: Па ја сам херцеговачки сељак, ја не знам ни да једем како господа једе, а она саде мисли да сам ја нека умишљена звијезда, а ја само знам куглу бацити.“
Алекса је умро у Њемачкој 1979. године. Горан Кнежевић, унук Алексиног брата Мила, говори нам нешто о његовим последњим данима:
„Мој отац видио је Алексу у априлу 1979. године. Алекса му је тада рекао: Волио би’ да одем још једном у Невесиње и да обиђем шуме, планине и долине. Још једном да се по брдима попнем. Да знам да би само још мало живио, иако би ме у затвор комунисти спаковали. Само да једном видим моје Невесиње.
Непосредно пррд смрт, Алекса је са породицом отпутовао у Њемачку да посјети кума Владимира Ивковића. Тамо је на пречац умро. Сахрањен је тамо гдје је робовао, у Оснабрику. Наиме, логор у којем су били заробљени југословенски официри, дарован је српској православној цркви и на том мјесту подигнут је Храм светог Ђорђа и српско гробље.
Тако је завршио овјенчан славом, али и трњем, животни пут нашег земљака, који је у себи објединио врлине старих античких јунака. Као чобанче у Херцеговини, надметао се са друговима у старим спортским дисциплинама, бацању камена с рамена, хрвању, потезању конопца. У дугим зимским вечерима слушао је старе јуначке пјесме и бесједе о „Невесињској пушци“ од својих саплеменика којима је тај устанак херцеговачких Срба још био у живом сјећању. То одрастање у једном епском, монтањарском крају обликовало је његову личност и извајало његов карактер.
Написао: Раде Ликић
