Najbogatiji Srbi sveta (1)

Srpska dijaspora po podacima Svetke banke vredi 70 milijardi evra, u rasejanju ima jedaneset srpskih deviznih milijardera, koji pomažu otadžbinu i srpski narod

Piše: Marko Lopušina

Nikada niko nije zvanično izračunao koliko je finanijski moćna i bogata srpska dijaspore. Neke nezvanične procene govore da srpsko rasejanje ima nešto više od 200.000 poslovnih ljudi i vlasnika firmi i nekretnina, čija se vrednost meri sa oko 70 milijardi evra.

-Od toga 10 milijardi evra srpskog kapitala u inostranstvu je spremno za ulaganje u maticu Srbiju i otadžbinske zemlje Republiku Srpsku i Crnu Goru – tvrdi Đuro Plavišić, građevinar i patriota iz Nemačke.

Meni je lično poznato da 2,5 miliona Srba rasutih po svetu šalje kući svojim porodicama, ali i humanitarnim institucijama godišnje oko 5 milijardi evra, koje su registrovane u Narodnoj banci Srbije. Koliko još milijadri stigne u otadžbinu iz rasejanja nezvaničnim i tajnim putevima, ne zna se.

Poznato mi je, takođe, da Srbi u rasejanju imaju 11 istinskih deviznih milijardera. Većina njih živi i radi u Severnoj Americi, ali ima ih i  u Evropi.

Mogu da pomenem neki naše milijardere, koji su otišli u prošlost, ali su svoje dolare ostavljali narodu i crkvi: Petar Salata, Petar Gajić, Aleksandar Radičević, Đorđe Voinović, Đorđe Jerić, Milan Panić, Nikola Petrović. U Evropi su bili Boris Vukobrat, Dragan Živanović, Dušan Gruden, Stanko Bokun, Mirko Vučurović. U Australiji i ostatku sveta su Đura Đuka Radan, Boško Tešanović,  Tatjana Teja, Dušan Vasiljević…

Među aktuelnim srpskim milijarderima u dijaspori najstariji i najpoznatiji je Miomir Glavčić, humanitarac iz Kanade. Ušao je u 101 godinu života. Poznat je po tome što daruje kanadske Srbe i svoj zavičaj dobrotom i zadužbinama.

Zadužbinar iz Kanade

Rođen je u zaseok Kovači sela Pope kod Jošaničke Banje 1924. godine. Bio je dete u sitimašnoj porodici. Kada je završio osnovnu školu i zanat 1941. Miomir je krenuo za Beograd. Priključio se vojsci đenerala Draže Mihailovića i kraj rata dočekao u zavičaju na Kopaoniku. Kada je shvatio da neće živeti spokojno i srećno u Jugoslaviji emigrirao je 1948. godine u Kanadu.

Glavčić je na severu Amerike bio zanatlija i rudar u Sadberi, hotelijer u Nijagari Folks, valasnik motela „Arkona”, hotela „Amerikana” sa 120 soba i  bioskopa “Piramida”. Naučen u Kanadi da novac ne treba da stoji u banci ili u dušeku, nego da se vrti kupio je 300 hektara zemlje na Nijagarinim vodopadima.

Četrdeset godina kasnije, kada su Nijagarini vodopadi postali svetska turistička atrakcija, a Teslina hidrocentrala državna kanadska institucija, Glavčićevi posedi su dostigli milijardersku cenu.

-Srećan zbog poseda koji su mu Bog i Kanada dali naš Miomir je odlučio da svoje milijarde podeli sa srpskim narodom u tuđini i u otadžbini – govorio mi je njegov poznanik Đorđe Jerić, vlasnik tornja na Nijagari.

Kao vernik SPC milijarder Miomir Glavčić postao je ktitor hrama Sv. Đorđe u Nijagari Folks i dobrotvor parohije Sv. Ilija u Kanadi. Obnovio je porušene crkve u zavičajnim selima Kovači i Žerađe. Finansirao je izgradnju dva puta, dve osnovne škole, mosta na Ibru kod Ribnice, Doma kulture, kuća za stradalnike od zemljotresa.

-Miomir izdržava mnogobrojne porodice u otadžbini, pomaže KUD „Jošanička Banja”, opštinu Raška, decu bez roditelja u Gornjem Milanovcu. Srbiji je poslao pomoć od oko osam miliona evra. Iako ne živi u gradu Kraljevu podigao je most na Ibru, vrtić i Zdravstvenom centru darivao mahnentnu rezonancu, skener i sanitet – pričali su mi Kraljevčani, koji su ovog kanadskog Srbina i dobrotvora proglasili počanim građaninom.

Narod i država su odlikovali Miomira Glavčića Ordenom Svetog Save trećeg stepena i Zlatnom medaljom za humanost i dobročinstvo.

Stoletni Miomir Glavčić živi na Nijagarinim vodopadima. Nije mu se dalo da poseti svoj rodni kraj i otadžbinu. Umesto njega u Srbiji deluju njegovi rođaci, ali i fondacija koja nosi njegovo ime i koja dodeljuje godišnje nagrade za humanost i donročinstvo.

Milijarder iz Kalifornije

U vreme kada je Glavčić završavao osnovnu školu 1938. godine u selu Zrebac kod Gospića u Lici rodio se Milan Mandarić. Otac Dušan mu je bio kazandžija, koji se sa sinom i ćerkom iza Drugog velikog rata preselio u Novi Sad. Tu su se deca školovala, pa je Milan diplomirao mašinstvo i radio sa oce u kazandžijskom pogonu i radnji. Kradom od oca Milan mandarić je igrao fudbal na šljaci, a retko kad i na poljani FK „Novi Sad“. Dušan Mandarić je želeo da mu sin bude mašinac, a ne siromašni fudbaler.

-Sa dvadeset godina sam vodio pogone u Sremskoj Kamenici, Inđiji, a potom i u Beogradu. Shvatio sam da u našoj državi nema uslove za širnje privatnog biznisa, pa sam sa suprugom Gordanom otišao u Ameriku. Imao sam sreće da je početkom sedamdesetih godina proradila Silikonska dolina u Kaliforniji, da sklopim posao sa genijalnim Stivom Džobsom, koji mi je omogućio da proizovodim i prodajem digaitalne ploče za čitavu Afriku. Tako sam postao američki milioner – pričao mi je gospodina Mandarić.

Kao jako uspešan biznismen Mandarić je dobio američko državljanstvo i postao republikanac. Imao je sedam fabrika digitalnih elemenata i opreme, koje su se zvale „Lika 1,2,3,4,5,6“ . Već 1976. Milan Mandarić je proglašen za biznismena godine u Kaliforniji. Tim povodom primio ga je lično Ronald rRegan.

Osamdesete godine Mandarić je prodao fabrike “Lika”, kupio druge fabrike u stečaju i formirao kompaniju “Sanmina”, koja je dobila ime po njegovim ćerkama Sandri i Jasmini. I dalje je bio najuspešniji proizvođač IT tehnologije u SAD. Početkom devedesetih Mandarić je kao vlasnik i akcionar ove kompanije, koja je procenjena na 14,5 milijardi dolara, postao najbogatiji Srbin na svetu.

-Sve to sam zaradio u industriji ja sam uložio i potrošio na svoje najveće zadovoljstvo – fudbal. Opet sam bio u pravom trenutku na pravom mestu, u vreme kada su SAD sa političarem Henrijem Kisindžerom, počele da razvijaju profesionalni evropski fudbal. Sve je krenulo u Kaliforniji, gde sam imao klub “San Hoze zemlotresi”, a završilo se u Engleskoj, gde sam bio jedini stranac vlasnik tri profesionalna fudbalksa kluba, koji su igrali u Premijer ligi – kazivao mi je Mandarić. koji je fudbalske klubove vodio kao poslovne firme.

U Ameriku je doveo Pelea, Bobi Mura i Džordža Besta da igraju u Severno-američkoj ligi. Izgradio je sa Kisindžerom prvu Profesionalnu fudbalsku ligu SAD. Od predsednika Ronalda Regana nagrađen za razvoj sportske kulture. U Francuskoj je postao heroj FK „Nica“ i grada Nice, a u britanskom Portsmutu počasni građanin i vlasnik Ključeva ovog pomorskog grada. Uveo je Engleze iz ovog grada u Premijer ligu i postao bogat i srećan čovek.

Milan Mandarić je bio član britanske elite, poznanik kraljice Elizabete i prica Čarlsa, član  upravnih odbora mnogih svetskih banaka, aktivista Srpskog kongres aujedinjenja i veliki donator Srpskepravoslavne crkve. Danas Mandarić  u86 godini života ima tri firme, sa kojima posluje u Sloveniji i Srbiji.

Kralj šerpi i lonaca

Drugi najveći milijarder u svetu je Filip Cepter, vlasnik kompanije „Zepter internacional“. Prozvao sam ga da je kralj lonaca i šerpi. Prvo se ljutio, a potom odljutio. Rođen je 1950. godine kao Milan Janković. Završio gimnaziju u rodnoj Kozarskoj Dubici, a studije ekonomije u Beogradu, gde upoznaje i ženi Madlenu Horvat Janković. Odlaze 1979. u Austriju na usavršavanje nemačkoj jezika i ostaju da rade u fabrici posuđa i u fakultetu za gastarbajtere u Beču. Godine 1986. osnovao je u Lincu vlastito preduzeće „Zepter internacional“ za proizvodnju i prodaju orginalnog ekološkog posuđa.

-Zepter je ime za plemenito železo, pa smo radi prepoznatiljivosti u svetu biznisam uzeli takvo prezime – izjavila je jednom prilikom gospođa Madlena Cepter.

Agencija Forbs je procenila da kompanija „Zepter“ vredi 5,5 milijardi evra. A sama kompanija ja objavila da zapošljava više od 250.000 ljudi u četrdeset država sveta. Cepterovi su danas najuspešniji srpski biznismeni u rasejanju svetu, filantropi i zadužbinari.

Sam Filip Cepter je osnivač Fondacije za sport, sponozor je „Formule 1“, donator sportskih manifestacija i humanitarnih akcija. Bio je (2005) predsednik Olimijskog komiteta SCG. Član je Akademije nauka Ukrajine. Pripadnik je svetske i evropske poslovne elite. Dobitnik je priznanja Vitez rada za razvoj Italije, Medalje ostva Elis (2010) sa doprinos SAD, kao i ličnih priznanja pape Jovana Pavla Drugog  i patrijarha Alekseja, poglavara Ruske pravoslavne crkve. Jedno nebesko telo nosi njegovo ime.

Gospođa Madlena je osnivač Fonda Madlena Zepter, Muzeja Zepter, Galerije Zepter, Opere i teatra “Madlenianum”, izdavačke kuće “Zepter book world”, aukcijske kuće “Madlart”, Zadužbine familije Zepter, književne nagrade “Žensko pero”, glumačkog priznanja “Dobričiin prsten”, tri nagrade na evropskom i svetkskom nivou: Prix Littéraire Européen Madeleine Zepter, Zepter International Design Award – Artzept i Prix zepter international du jeune chef . Nosilac je visokog priznanja Ukrajinske akademije nauka kao mecena u ekologiji i kulturi. Prvi je dobitnik “Zlatnog venca” visokog priznanja države Srbije za poseban doprinos razvoju kulture i ogromna materijalna sredstva uložena u zadužbine, fondacije i umetnost današnjice. Cepterovi žive i rade u Beogradu, Monte Karlu i  Parizu, a grade zadužbine po Beogradu, koje poklanjanju srpskom narodu, kao što je učinjeno i sa Palatom umetnosti “Madlena” na Dedinju.

Za dve dame, milijarderke srpskog porekla Ubavku Mitić i Slavicu Radić, priča se da su kraljica gasa i kraljica mode. Ubavka poznata u Kanadi kao Rebeka Mekdonalds vlasnica je kompanija „Enerdži Sejvings Inkom Fand“ i „Just energy“, koja trguju gasom i strujom. Ima 3.000 zaposlenih i promet od dve milijarde dolara. Slavica poznatija keo gospođa Eklston i prva dama “Formule 1”, vlasnica je modnih kuća vredna milijardu funti.

Ubavka Mitić je rođena u Sarajevu 1954. godine i odrasla u Beogradu. Majka joj je bila posleratni direktor Narodne banke u Sarajevu, a otac, visoki funkcioner Ministarstva rudarstva i energetike. Napustila je porodicu i emigrirala u Kanadu 1974. Udala se za Pirsona Mekdonalda i postala biznismenka i majka. Tri puta je dobila titulu „poslovna žena godine u Kanadi i SAD“. Član je elitnog kluba „Horacio Alger” u Vašingtonu, koji okuplja 300 najmoćnijih ljudi SAD i Kanade. Član je uprave tog kluba koju čine 20 najmoćnijih privrednika i političara. Ktitor je hrama SPC i Kanadi i nosilac Ordena Sv. Save. Organizator je i finansijer mnogih srpskih manifestacija u Americi. Darivala je 200.000 dolara za stanove u koje su se uselile izbeglice iz kolektivnog centra u Krnjači. Živi u Torontu i Beogradu.

 Pametne milijarderke     

       

Slavica Radić je mlađa (Rijeka 1958). Rođena je u porodici banjalučkih Srba, a školovala se u Maglaju, Banja Luci i Rijeci. Sedamdesetih godina odlazi u Milano, gde je radila kao maneken. Kao model kompanije “Armani” upoznala je (1982) na trkama “Formule jedan” u Monci vlasnika Bernija Eklstona i udala se (1984) za njega. Postala je suvlasnik i uspešna poslovna žeba. Početkom 21. veka dogovarala sa sa predsednikom Vojislavom Koštunicom investicije u Srbiji. Razvela se 2009. od supruga, sa kojim ima dve ćerke Tamaru i Petru Eklston, i nasledila milijardu funti, što je čini najbogatijom Srpkinjom na svetu. Živi u Londonu i leti u Beogradu.

Njega zovu novi Nikola Tesla. On je oskarovac, profesor, naučnik i  pronalazač sa više od 350 izuma. Zove se Dejan Ilić. Rođen je u Selevcu  1975. Odrastao i školovao se u Smederevskoj Palanci. Bio je reprezentazivac u odbojci i igrač OK „Medon“, Italija, OK „Bajern 04“, Leverkuzen i OK „Elvangen“. Diplomirao je fizičku hemiju na BU, magistrirao na Medon univerzitetu u Francuskoj i doktorirao u Drezdenu 1985. Radio kao docent na Univerzitetu Karlsruhe. Postao je glavni inženjer (1992) za istraživanja i razvoj u kompaniji „Varta“ i vlasnik dve fabrike „Varta mikrobateri“ u Elvengenu i “ARRI”, svetskog lidera u proizvodnji filmske i televizijske opreme.

Profesor je na univerzitetima u Nju Džersiju, Parizu, Londonu, Gracu i u Beogradu. Izumeo i patentirao nekoliko tipova mikrobaterija i smart kartica. Doprineo je revoluciji u proizvodnji mini baterija za mobilne telefone i laptopove. Bio je saradnik Stiva Džobsa i saradnik kancelarke Angele Merkel na projektu elektro-automobila i elekto-puteva u Nemačkoj. Dobitnik tehničkog Oskara, nagrade za inovacije „Flex“ kamera za snimanje filmova. Više puta je proglašavan naučnikom i menadžerom godine (2005. i 2007) u Nemačkoj. Član je Njujorške akademije nauka. Dobitnik je nagrade “Nikola Tesla” Ministarstva za dijasporu (2010) za nauku i pronalazaštvo, dobitnik je nagrade životno delo Svetskog udruženja hemičara. Godine 2018. odlikovan je Zlatnom medaljom za zasluge od države Srbije. Investirao je u fabriku elektronskih kablova u Smederevskoj Palanci. Živi u Minhenu i Selevcu.

Evropski građevinar

 

Evropski prvak u građevinarstvu je Mirko Latinović. Rođen je 1954. u srpskoj porodici u selu kod Bosanskog Petrovca. U vreme stare Jugoslavije, otišao je na rad u Sloveniju, gde se školovao za elektroinženjera. Kao privrednik vodio je predstavništvo „Iske“ iz Kranja u SSSR-u. U vreme perstrojke (1986) otvorio je privatnu građevinsku firmu „Omeks“ i ostao sa porodicom u Moskvi. Doživeo je raspad velike države i njenog sistema, perestrojku i glasnost, mali građanski rat, fazu oligahrizma i demokratije, ali je ekonomski rastao i 1992. osnovao sa svojom braćom novu građevinsku kompaniju „Trejdjunik“.  Kompanija ima svoja predstavništva i gradilišta u Rusiji, Srbiji, Italiji, Španiji, Švajcarskoj, Nemačkoj i Crnoj Gori.

Latinović je izveo rekonstrukcija glavne zgrade Centralne banke Ruske Federacije i njenih filijala u Rusiji, ali izgradio da desetine objekata u Moskvi i okolini. Gradio je Olimpijsko selo u Sočiju za Zimske olimpijske igre u Rusiji i fudbalske stadione širom Rusije za Mundijal 2018. godine. Izgradio je ogromno turističko naselje sa vilama u Španiji. Investirao je u otadžbini izgradnju  “Tradejunik centara” u Beogradu, Inđiji i Budvi. Izgradio je prelepo Carsko Selo na brdu iznad Svetog Stefana i hotel “Splendid” u Bečićima. Planira da gradi Akva park u Zemunu i velelepne palate u Moskvi. Ktitor je hrama SPC u rodnom selu. Dobitnik je Specijalne olimpijske zlatne medalje Rusije za građevinarstvo, dobitnik je (2014) Gramate ruskog predsednika Vladimira Putina. Evropske nagrade za najboljeg građevinara osvajao je u Parizu, Londonu, Moskvi, Beogradu. Osvojio je Prvu nagradu Španije i drugu nagradu u Parizu na Svetskom bienalu građivinarstva u konkurenciji kompanija iz 138 zemalja za kompleks vila “Meiso hils” u Marbelji.Dobitnik je specijalne nagrade “Biznis partner” kao najbolji srpski privrednik u dijaspori i u Srbiji. Živi u Moskvi i u Beogradu.

Među najbogatije Srbe sveta je i Radislav Stojković, koji je rodjen u Rumuniji, a vlasnik je akcionarskog društva „Auto-danubijus“, u čijem sastavu je nekoliko novoosnovanih firmi. Kompanija danas pravi godišnji obrt kapiala od oko 10 miliona dolara. Rođen je 28. marta 1945. godine u Belobreški, u Rumuniji. Školovanje je nastavio u Srpskoj gimnaziji u Temišvaru, gde je završio Mašinski fakultet 1968. godine. Pored biznisa značajno polje delovanja Radislava Stojkovića je humanitarna pomoć srpskoj zajednici u Rumuniji i u Srbiji.

(Nastavlja se)