Мрачна тајна гимназије у Великој Плани

Кад су 1944. године из БиХ, након огромне војне помоћи коју су добили од САД и Енглеске, продрли у Србију и у садејству са Црвеном армијом почели да заузимају села и градове, Титови партизани су стрељали десетине хиљада мушкараца и жена, али и деце.  Без суђења и пресуде.

Жртве комунистичког терора били су појединци за које су партизани сматрали да су сарађивали са швапским окупатором, припадници четничког антифашистичког покрета и чланови њихових породица али и угледни домаћини који су се у рату држали неутрално али за које су они проценили да би могли да буду политички противници новој власти.

Тај терор није заобишао ни Велику Плану. Историчар и професор Дарко Ивановић, који је о историји и људима Плане и околине објавио више од 20 књига, тврди да се посмртни остаци жртава комунистичког терора налазе испод спортских терена Гимназије у Великој Плани, које користе и ђаци Техничке школе и Економско-угоститељске школе.

-У школском дворишту Немци су ископали ровове. Када су партизани заузели Плану хапсили су припаднике четничког покрета али и угледне људе који им се нису приклонили и за које су сматрали да би могли да им буду политички противници, доводили их над те ровове, стрељали и затрпавали – категоричан је Ивановић.

Са Ивановићем се слаже и млади историчар из Смедеревске Паланке Немања Девић. Трагајући за документима из тог периода он је у Архиву Србије пронашао документ који се односи на те злочине.

-Знамо да је у Великој Плани где је овај документ настао  највеће стратиште несрећника који су стрељани 1944. године на месту где је сада школско игралиште. Па унуци сада играју фудбал над костима својих дедова – каже Девић.

У извештају који је овај историчар открио, а који је упућен Окружном комитету КПЈ у Београду, партијски руководиоци из Велике Плане описују да је учествовање у стрељањима најбоља провера кандидата за пријем у Комунистичку партију.

-Из приложеног списка Озне види се колико смо их до сада ликвидирали. Требало би још толико да их буде… Ликвидацију врши батаљон. Врше их тројке и петорке, али оне не знају кога ликвидирају. На ликвидацији испробавамо људе, јер то је један од најбољих начина, који стоји на расположењу. Његова одлучност, револуционарност, бескомпромисност, мржња према непријатељу – изражава се ту најбоље. Ко не може да убије непријатеља, тај тешко и скоро никако не може бити комуниста – пише у допису.

До сада прикупљени подаци говоре да на подручју смедеревског округа постоји шест масовних гробница. По списковима којима располаже државна Комисија за тајне гробнице, у Смедереву, Великој Плани и Смедеревској Паланци комунисти су стрељали 465 људи, док се за још 310 особа „претпоставља да су стрељане али за их нема потпуне документације“. По истом извору, у Великој Плани је убијено најмање 116 лица, док се њих 88 воде као нестали.

Међу документима нађен је и допис Воје Косовца из Велике Плане, од 31. октобра 1944. У њему се, између осталог наводи: Оне, за које народ одобрава да се ликвидирају, ликвидирамо ноћу, са лепо одштампаном пресудом. Родбину обавештавамо да смо их послали за Београд… Шта ћемо са конфискацијом имања ликвидираних? Сматрам да ће нам они чије смо синове и рођаке ликвидирали бити – увек непријатељи. Због тога би морали економски их уништити, јер ћемо их тако сасвим онемогућити…

У свом научном раду „Облици репресије револуционарних власти према монархистима у Србији 1944-1953“, председник Комисије за тајне гробнице Срђан Цветковић, виши научни сарадник у Институту за савремену историју, Београд, наводи да је „у Старом Селу код Велике Плане страдало око 70 монархиста, од чега је 14 „реакционара“ стрељано по ослобођењу, а више од 50 страдало и нестало приликом повлачења ка Босни“.

Као извор за ову тврдњу Цветковић наводи Немању Девића и његову књигу „Смедеревски крај у Другом светском рату“, коју је пре две године издао управо Институт за савремену историју.

Мада се  првим делом реченице, посебно кад се имају у виду наслов и тема Цветковићевог текста, сугерише да је у питању 70 монархиста жртава комунистичког терора, из наставка реченице се да закључити да се већина њих не може подвести под жртве Титовог режима, већ да су у питању Плањани који су погинули у борбама које су јединице под командом Драже Михаиловића у јесен 1994. и током 1995. године водиле у БиХ. Где су се, због стицаја несрећних историјских околности, пре свега због чињенице да су Американци и Енглези одлучили да подрже Тита и партизане, а Михаиловића и четнике оставили на цедилу, истовремено борили против партизана, Немаца и усташа.

У делу поменутог научног рада који говори о ликвидацији последњих одметничких четничких група у Србији, Цветковић наводи да је „последњи одметник Југословенске војске у отаџбини у околини Старог Села и Велике Плане Андра Којадиновић убијен 28. децембра 1948. године.

Професор у плањанској гимназији  Дарко Ивановић  истиче да се овом темом бавио годинама, истраживао чињенице и разговарао са бројним сведоцима, од којих су многи били и савременици трагичних догађаја и да нема никакве сумње да се убијени још увек налазе испод школских спортских терена.

-Могуће је да је нека породица, која је имала јаку везу, однела посмртне остатке свог најмилијег, али већина страдалих је остала на месту стрељања и укопа.

Он објашњава да су поједине жртве закопане веома плитко и да је било случајева налажења њихових посмртних остатака.

У време Другог светског рата у школском дворишту у којем се сад налазе све три плањанске средње школе налазила се основна школа. Била је то приземна зграда. После рата дозидан је још један спрат и то је садашња Техничка школа, а неколико десетина метара даље подигнута је Гимназија – објашњава професор Ивановић.

-Неколико година после рата, када су почели радови на изградњи Гимназије, приликом копања темеља, нађени су посмртни остаци једног несрећника из  Марковца. Уз кости пронађени су и делови његове одеће, који још нису били иструлили. Једна учитељица је по џемперу препознала да је у питању њен брат, којег су комунисти стрељали. И касније, приликом грађевинских радова у школском дворишту, налажене су појединачне људске кости, али су о томе, зарад мира у кући, ћутало – наставља Ивановић.

У својим истраживањима најпознатији плањански историчар дошао је до података да се у школском дворишту налазе и посмртни остаци шесторице стрељаних немачких војника.

-Стрељани су уз ограду, иза садашње помоћне зграде гимназије у којој се обавља пракса, и ту закопани. Ни њихова тела никад нису извађена. Породице многих несрећника нису знале где су њихови ближњи убијени, а и они који су знали да се неко њихов налази сахрањен у школском дворишту нису смели да о томе зуцну, а камоли да питају да посмртне остатке пренесу на гробље и сахране по обичају, на достојанствен начин – каже Ивановић.

Он упозорава да су комунисти и ОЗНА неке од својих жртава бацили у два дубока бунара за воду, од којих се један налази у дворишту некадашње модне конфекције „Перкон“.