Миладин Доганџић је пао на Кошарама

Међу војницима и полицајцима из јужне српске покрајине који су погинули у рату за одбрану Србије и Косова и Метохије од агресије фашиста из НАТО пакта 1999. године а чије су породице доселиле у Велику Плану је и  Миладин (Милоша) Доганџић из села Сврке код Пећи.

У књизи „Јунаци отаџбине“ пише да је Миладин рођен 29. јула 1960. године. Мoбилисан је шестог априла 1999. године као стрелац у 125. моторизовану бригаду. Даље пише да је Доганџић тешко рањен 11. маја 1999. године приликом напада авијације НАТО пакта на положаје српске војске у рејону села Кoшаре код Ђаковице, а повредама је подлегао у ноћи између 13. и 14. маја  те године у Клиничко болничком центру у Приштини. Одликован је Ореденом заслуга за народ у области одбране и безбедности првог степена.

На крају се каже да ће успомену на њега чувати синови Миодраг и Сретен и кћерка Верица.

У ноћи између 10. и 11. mаја, кад је Миладин рањен, погинуло је осам српских војника и један официр, а рањено њих 40. Била је то паклена ноћ. Авиони злочиначког НАТО пакта су теписима бомби засипали српске положаје на Кошарама, покушавајући да храбре браниоце присиле на повлачење, што би омогућило улазак албанске војске и јединица атланског војног савеза дубље у територију Србије.

Била је то кулминација битке за Кошаре, која је почела на православни Велики петак, 9. априла 1999. године, у три сата ујутро, кад су погранични положаји Војске Југославије засути жестоком артиљеријском ватром из топова, хаубица и минобацача са територије Републике Албаније.

Када је гранатирање престало, 1 500 припадника ОВК, ојачано официрима и војницима албанске армије, војницима НАТО пакта и добровољцима, напало је на положаје Војске Југославије које је бранило мање од 200 војника. Албанци су нападали у три правца.

Битка почела на Велики петак

Први је био према врху Раша Кошарес, други према караули Кошаре и трећи према врху Маја Глава. Битка је трајала целог дана, на фронту ширине око четири километра, са људским губицима на обе стране. У питању је тешко проходан планински терен, са надморском висином и до две хиљаде метара. После подне Албанци су заузели врх Раша Кошарес и на исти истерали артиљерију, што им је обезбедило огромну тактичку предност.

Борбе су настављене и током ноћи. Албанци ујутро заузимају и Маја Главу. Изложени снажној артиљеријској ватри и све већем притиску надмоћнијег непријатеља српски војници следећег дана напуштају караулу Кошаре и повлаче се на резервне положаје изнад саме карауле, који су били знатно лакши за одбрану.

Око 19 часова у напуштену караулу улазе припадници ОВК, праћени телевизијским екипама CNN i BBS, које од тога праве медијску и пропагандну представу.

Следећег дана нападнута јединица ВЈ добила је појачање у људству и артиљерији. Наредба ја гласила: непријатељу се не сме дозволити даље напредовање.

Током ноћи, уз артиљеријску подршку из суседне државе, ОВК је напао позиције ВЈ на врху Опљаз. Напади су одбијени уз велике губитке.

И следећи дани протекли су у покушајима пешадијских продора из Албаније, али нападнуте положаје више нису бранили само рату невични војници, већ и припадници 63. падобранске и 72. специјалне бригаде Војске Југославије, ветерани из ратова у Хрватској и БиХ.

Артиљерија са Маја Главе и Раша Кошареса свакодневно је тукла српску линију одбране. Војска Југославије је 14. априла извела пешадијски контранапад, с циљем да поврати Маја Главу. Напад је само делимично успео. Врх није освојен, али су Албанци били присиљени да са њега повуку артиљерију. Растојање између два реда ровова није било веће од педесет, а на поједином местима износило је само десетак метара. На том делу фронта стање није мењано до краја рата.

У априлу више није било промена ни на Раша Кошаресу. Срби су највише страдали од артиљерији и авијације, Албанци у безуспешним пешадијским покушајима да заузму српске ровове.

Надирало 15.000 непријатељских војника

Почетком маја ВЈ је у неколико наврата покушавала да поврати ту коту, али безуспешно. Посебно крвава, уз велике губитке, била је битка која је вођена на Ђурђевдан, 6. маја.

Четири дана касније, успешном употребом два тенка Т 55, који су прошли преко скоро непроходног терена и захваљујући лудој храбрости посада буквално прегазили прве албанске ровове, ВЈ је успела да помери линију фронта стотинак метара према граници. Уследила је ноћ у којој је НАТО авијација преорала српске положаје, засипајући их касетним бомбама, што је Албанцима омогућило да војску потисну на положај са којег је претходног јутра кренула у офанзиву. Као што је речено, међу те ноћи тешко рањеним војницима био је и Миладин Доганџић.

Средином маја, после жестоких борби, Војска Југославије успела је да заузме врх Мрачај, што је било од великог значаја за успешну кординацију артиљеријске ватре и одбијање свих покушаја агресора за даљи продор у дубину српске територије.

Битка за Кошаре, без већих промена на фронту, трајала је све до краја рата, 10. јуна. Резултат је следећи: за три месеца Албанци и НАТО пакт су успели, захваљујући почетном фактору изненађења, предности првог удара и вишеструкој бројчаној надмоћи, да запоседну неколико пограничних кота на територији Југославије, али сви њихови покушаји да наставе напредовање према Ђаковици, у дубину српске државе, били су сломљени.

Процене говоре да је у највећем јеку битке за Кошаре агресор ангажовао око 15 000 силно мотивисаних војника.  Нису успели само из једног разлога: зато што су ударили на јунаке који су надљудским напорима, често водећи борбу прса у прса, бранили своју земљу.

Српски војници су испољавали такво јунаштво чије би описивање већини читаоца, заправо свима онима који сами нису учествовали у пешадијским борбама, који не знају шта значи кад се у шуми, на неколико стотина квадратних метара измешају две војске, изгледало као претеривање. Нажалост, о подвизима хероја са Проклетија у Србији се мало пише и говори.

Шездесет војника и полицајаца је положило живот за одбрану тог дела српске границе, а стотине њих је рањено. Допринос јуначкој одбрани српске границе дала су и православна браћа, добровољци из Русије и Бугарске. Један од њих, Рус Булах Глебович, је погинуо.

Шиптари званично признају 150 мртвих припадника ОВК, али се процењује да су њихови губици бар дупло већи. О броју погинулих албанских војника може само да се нагађа.

Да је битка на Кошарама уствари била заједнички покушај албанске војске и НАТО пакта да изврше копнену инвазију на Косово и Метохију говоре и подаци да се међу погинулим нападачима налазе најмање два НАТО војника, Француз Арнод Пјер (1971) и Италијан  Франческо Ђузепе Бидер (1961), да су српски војници Алаху на исповест послали и Мурада Мухамеда Алија из Алжира и да је у жестоким артиљеријско-пешадијским сукобима уништено најмање пет тенкова албанске војске.

Миладину и осталим палим српским борцима општина Велика Плана подигла је леп споменик у центру варошице, на којем су исписана њихова имена.