Лас Вегас: Поглед наде

Препун је пространи хол Белађа, једне од највећих коцкарница Лас Вегаса, града коцке и хазарда. Примећујем да већина улази ужурбано са пуно опијајућег ентузијазма. Они што напуштају казино корачају лежерно, умирене страсти и растерећеног новчаника.

Разгледам тај шарениш људи, машина, ентеријера, декорације,бљештила и кича. Метеж без маски, светлуцавих погледа ускомешане наде. Тај коцкарски делиријум за пар сати ће у истом погледу угасити светла до неке нове прилике, можда већ следећег дана. А изазова хедонизму препуном андреналина је, у овом граду омаме, на претек. Чак и највећи противници коцкања овде поклекну.

Гро посетилаца не оставља дојам зависника спремних у сваком тренутку да заиграју на највеће улоге. Та страст за ризиком и неизвесношћу светлуца у очима многих опсесивно опијених жељом за великим добитком и лагодним животом. Од памтивека човек био опседнут пленом и лаким уловом. Од када су Феничани измислили новац људи се брже разумеју али и суровије решавају неспоразуме.

Замишљам Бубу, опсесивног коцкара за неким од столова у овом “храму” наде! Већина су ипак губитници, спремни да без гримасе на лицу остављају енормне своте новца. Непојмљиве и за америчке услове.

Да није било коцкарске страсти свет би био сиромашнији за два књижевна ремек дела: “Коцкар” и “Злочин и казна”. Хипотеку дугова, Ф.М. Достојевски је морао да скида пишући два романа упоредо. “Злочин и казну”, написао за само 26 дана након што је у Висбадену прокоцкао сав новац и запао у дугове. На коцкарски добош отишла је и Толстојева родна кућа у Јасној пољани. Пушкиново коцкарско искуство донело је “Пикову даму”. Овај велики песник у једној партији бриџа заложио је и рукопис “Евгенија Оњегина”, срећом успео је да победи, мада је на онај свет отишао са позамашним списком коцкарских дугова.

У престоницу коцке и забаве долазе људи из целог света и готово да нема дела планета без свог “представника” у некој од коцкарница Лас Вегаса. Упадају фуриозно, јуришају на столове са рулетом, блек џеком или покером. На стотине слот машина разним звучним и светлосним сигналима маме на круг среће.

За љубитеље чашице послужење је беспрекорно, у једном од шанкова уграђене су покер апарати… Прелепе хостесе уз осмех служе разне врсте ватрене воде за подизање куражи и нивоа ризика. Пушење цигара, цигарета и марихуане у затвореном простору је дозвољено.

Јака вентилација исисава дим и гасну мешавину разних омамљујућих састојака, убацујући чист кисеоник, опробано средство за разбијање сна и добру концентрацију, мада у тој какофонији гласова, звона, гонгова, победничких фанфара и других тонских ефеката са електронских машина није се лако концентрисати. Након извесног времена човек губи осећај о времену, под налетима андреналина заокупљен игром у омамљујућем амбијенту не зна да ли је дан или ноћ.

Почетна самоувереност помешана са борбеним оптимизмом, како време одмиче, лагано сплашњава као ситним ексером пробушена гума.

“Стани, хвата ме за руку Венета, молим те, узми за срећу, немој у децу да се кунем, брат си ми, изнад је Бог”, гура ми новац за игру.

“Овде баш и не залази Бог, тако да ти заклетве нису делотворне – немају лиценцу”, одговарам.

“Навраћа, навраћа. Покушала сам да подигнем још пара али се друга картица чудно понаша. Има лове, а ови банкомати су најекспедитивнији за исисавање новца на свету. Видиш да ме чува Бог од мене саме”, крсти се моја сестра и домаћин на овом путовању, заједно са супругом Синишом, страсним заљубљеником у фудбал, али не и у коцкарнице.

Прилазим столу за рулет. Његов изумитељ је француски филозоф и математичар Блед Паскал из 17. века. Паскалов случајни експеримент попут епидемије се за кратко време раширио целом Европом.

Тамнопути крупје у раним педесетим са блазираним осмехом, затегнутим лицем погребника, дубоким наклоном пожелео нам је добродошлицу. Као и већина његових колега ни он, не показује емоције, али његове очи носе неку – губитничку празнину.

Гледам минимум и максимум улога. Педест до петсто долара. Играј ту, говори унутрашњи глас. Седам, купујем жетоне. Ситне, да нешто комбинујем.

Последњи пут играо сам “ђавољи точак” на Златибору деведесетих са 100 немачких марака. Узимам жетоне не каси. Човек ми за десетак минута враће новац. Већ ме кренуло.

“Шта је ово?”, питам.

“Ваше паре! Бошко је наредио да Вам дамо жетоне без новца”, рече званично остављајући испред мене новчаницу.

Устајем и носим жетоне на касу. Човек броји.

“Хоће те, новинар, коцка. Штета то не искористиш почетничку срећу”, самоуверен је благајник.

“Преброј и дај газди”, одговарам.

Газда је Бошко Радоњић, пријатељ Џона Готија, главног Њујоршког боса. И сам обухваћен Готијевом оптужницом успео је деведесете да дође у Србију из које је емигрирао као младић.

Бошко је са Николом Кавајом и протим Кајевићем несуђеним атентаторима на Тита био веома близак..

Упознао сам га у Вишеграду 1992. године. Дошао је да обиђе “Гараве”. Волео је Декија Легионара, ратника и професора хазарда и ризика!

“Јесте ли сви из четничких фамилија”?, питао је те младе људе од којих ће Ршум из Севојна и Мосур из Прибоја заувек остати на дринској стражи.

“Ја нисам”, загрме Баки, дугајлија, са црном шајкачом на глави. Висок, коштуњав, стамен и отресит – митраљезац са Златибора.

“Мој деда је био честити партизан и после рата је градио овај крај. Бранио је Ужичку Републику и умало није остао на Кадињачи где је изгинуо раднички батаљон. Борио се за слободу против окупатора”, отресито је узвратио разборити митраљезац.

“Ово су ваше паре”, прену ме благајник!

“Дај газди, играо сам са његовим новцем, мој је у џепу”, промрмљао сам и изашао вани.

Из размишљања ме прену тај сувоњави човек и његов поглед. Враћам се у стварност. Покушавам да се присетим, неких комбинација. Крупје задовољно реагује на моје недоумице.

Овај је печен. Још је Рус, помислио је и дозвао неколико Руса пар минута касније док сам интезивно губио. Пет пута ме продаје једнака шанса. Играм на црно 50 и губим. Враћам нешто ситно играјући на групу бројева. Мењам све брже новчанице. Баја је рекао 7 и 14, Срђан пилот 11, Буба мој друг из детињства, хронични коцкарски камиказа број 30. Покривам бројеве – негде један другде са два жетона. Повећавам улог на два поља са зеленим нулама. Већ је два пута пала на зелено. Пада и трећи и то на већи улог.

Крупје гура испред мена солидан добитак. Покривам широко групе бројева. Испод улога не добијам. Руси су за пар минута просули озбиљне новце. Поново мењају крупјеа. Устајемо полазећи према благајни, успут на слот машини добијамо једну просечну плату у Србији.

Тек је два после поноћи људи улазе са светлуцавом страшћу у очима.

Присећам се анегдоте о војводи Машу Врбици кога је Господар Никола Први, у Монте Карлу натерао да игра рулет. Познати тврдица се након дугог времена опсетио како да игра а не изгуби. Видевши да куглица пада на црно или црвено поље, он је покрио оба. Улог два. Добитак два и тако целе вечери.

Следећег дана на аеродрому, препуном покер аутомата због гужве на безбедоносним пунктовима стижемо на гејт десет минута пред полетање. Следи шок. Укрцавање завршено, авион пун. Показујемо бординг карте.

“Авион је пун, следећи је сутра у исто време”, званичном хладноћом још хладнијим тоном потврђује дама за пултом. Објашњавам да вечерас морам стићи у Њујорк због терапије укрцане у авион који управо полеће. Добијамо нове бординг карте за вечерњи лет у 22,38 часова.

Машина преко пута излаза на писту позива на дружење. “Мислио си да им узмеш паре. Наивно!?, преиспитујем себе. Застакљена просторија за пушење препуна је апарата за коцку. Палим цигару убацујући новчаницу од 20 долара. Играм двадесетак минута са половичном срећом. Као војвода Машо.

“Пожури, укрцавање је већ почело, лет је померен за 22,08 часова, узбуђено ће Ранка.

“Пола сата раније!?” коментаришем гласно.

Колико ће их тек на овај задоцнити размишљам док чекам укрцавање и одлазак из града греха, хазарда и страсти.