Ko su beogradske legende?

Radoznalost da saznamo ko su ljudi izrasli na velegradskom asfaltu i utkani u legendu o Belom gradu stvorila je potrebu da ih imenujemo g. Milan Lajhner i ja, naš izbor je bio ličan i pristrasan, jer mi ove 34 odabrane legendarne ličnosti poštujemo, volimo, a mnoge i lično poznajemo

Piše: Marko Lopušina

Došao sam u Beograd u jesen 1969. godine iz kopaoničke provincije da studiram novinarstvo. Više od pola veka sam Beograđanin. Moj prijatelj Milan Lajhner, biznismen i humanitarac je rođen u Belom gradu. Zajedničko nam je to što smo u jednom trenutku shvatili da obojica ne znamo ko su pravi Beograđani, ljudi po kojima se prepoznaje naša prestonica.

Beograd je star 18. vekova. Gradili su ga Kelti, Rimljani, Sloveni, Turci i najviše Srbi. Sve do početka 20. veka srpski narod je, uglavnom, živeo u selima i malim varošima. A onda se sa industrijalizacijom Srbije rodio prestoni grad Beograd. Prepun je likova sa kaldrma i asfalta, sa gradilišta i univerziteta, koji su mu davali dušu, a i svoje živote.

-Grad je stvorio njih, a oni su stvarali grad. Davali su prestonici ono najbolje od sebe. Tako su se uzidali u temelje grada Beograda – rekao je jednom prilikom stari gradonačelnik Branko Pešić, tvorac modernog Grada.

Svoj prvi asflat grad je dobio 1911. godine. Postavljen je u Makedonskoj ulici u dužini od 370 metara. Legenda kaže da je to učinjeno zato da se gradski pijanci, kojih je tu bilo jako mnogo u obližnjih šest kafana, ne bi povređivali, dok obznanjeni padaju na kaldrmisani drum. Na tom asfaltu od Trga republike do Radio Beograda stasavale su decenijama ljudske veličine, gromade satkane od pameti, moždanih mišića i fizičke snage.

Kad je pao pod vlast Rimljana dobio je ime Singidunum. Slovensko ime Beligrad dobio je oko 870. godine. A glavni grad Srbije postao je 1405. godine. To je istorija, koja kaže da je Beograd razaran i rušen mnogo, mnogo puta. A devet puta se dizao iz pepela. Austrougari su ga 1915. za vreme Velikog rata bombardovali i rušili. Sa Save su pucali sa njihovih “monitora” iz topova velikog kalibra.

Grad je sve to preživeo i između dva svetska rata izrastao u lepu prestonicu južnih Slovena. Ta beogradska renesansa je kratko trajala, jer je 6. aprila 1941. fasistička Nemačka razorila Beograd. Nemački avioni su tepisima eksplozivnih i plamenih bombi Beograd sravnili sa zemljom.

-Nakon oslobođenja Beograd, zahvaljujući narodu, izrastao je u moderan grad i krajem 20. veka postao megapolis. Opevan je mnogo puta stihovima i pesmama, ali je meni najdraži šlager “Beograde, Beograde, na ušću dveju reka ispod Avale” – kaže Milan Lajhner, koji nije zaboravio ni napad NATO 1999. godine na našu prestonicu i ceo srpski narod.

Beograđanin se postojalo na dva načina – ili rođenjem ili doseljavanjem. Danas se godišnje u prestonocu Srba doseljava oko 40.000 ljudi. Grad pruža šansu za uspeh i domaćim i prodošlim žiteljima. Grad nikada nije pravio razliku među njima. Svi smo mi Beograđani, jer volimo svoj grad i radimo za dobro Beograda. Svi  koji ga iskreno vole su u Beogradu nalazili svoje mesto i parče sunca za sebe. Odatle su se širili naokolo po Srbiji i svetu.

Naravno da nije moguće sve ugledne Beograđane staviti u jednu knjigu, a posebno ne i one, koji će jednog dana, takođe, postati legendarna lica. Legende o kojima smo pisali su, uglavnom osobe, koje poznajemo i koje cenimo zbog njihovih ljudskih vrednosti.

– Sećam se da je čika Pelivan bio najbolji sladoledžija u gradu. Da je gospodin Međed bio čuveni poslastičar u Knez Mihajlovoj ulici. Majstor lepote bio je Bora frizer. A Jovan Bulj je bio saobraćajac sa osobinama baletana – priča moj drug Milan Lajhner.

Danas svedoči da ima još mnogo legendarnih ljudi koji su postali simbol Beograda.

-O nekima smo pisali malo s obzirom koliko je velika njihova životna i umetnička priča o Beogradu. Tu pre svega mislim na Momu Kapora, slikara i književnika. Neverovatan čovek, sjajan umetnik, koji je svojim delima obojio naš Beograd. U Gradu, koji sada ima dva miliona žitelja, još uvek živi Kaporov duh među nama – kaže Lajhner.

Radoznalost da saznamo ko su ljudi izrasli na velegradskom asfaltu i utkani u legendu o Beogradu stvorila je potrebu da ih imenujemo. Gospodin Lajhner domorodac i ja beogradski došljak odabrali smo ličnosti čije je ime i prezime jednako imenu Belog grada toliko da ga sve generacije znaju i pamte.

Naš izbor je subjektivan i pristrasan, jer mi ove 34 odabrane legendarne ličnosti poštujemo, volimo, a mnoge i lično poznajemo. U našoj knjizi LEGENDE BEOGRADA su kralj Aleksandar Karađorđević i belosvetski švaler Svetislav Petrović, filmadžija Ratko Dražević i glumac Paja Vuisić. Ovde su kraljevi kafana Ivo, Buda i Momo, junaci podzemnog sveta Tapi i Džej, gradski velikani Branko Pešić i Živadin Mihailović, majstori pera Ivo Andrić i Duško Kovačević. Pa velikani mikrofona Đoka Marjanović, Olivera Vučo, sportski šampioni Miluitin Šoškić Šole i Bora Milutinović, svetski ljudi, špijun Duško Popov i fudbalski mag Aca Obradović, kao i prava dama komunizma Jovanka Broz i Madlena Zepter, najveća srpska zadužbinarka.

Ovo su osobe koje su stvarale Grad, a Beograd je stvarao njih. I zajedno su postali svetski brend. Zato je ova priča o legendama Beograda zapravo i portret Grada, načina njegovog življenja i personalizovana istorija Beograda.

Meni se iz poratnog perioda dopao general Peko Dapčević, koji je bio oficirski kicoš, ali i čovek koji nije brenovao Tita. Drugi general Jovo Popović, lični prijatelj Arkanov, kog je nosio kao bebu u njegovoj rodnoj Sloveniji, bio je Titov dvojnik. Otkrio mi je tu državnu i ličnu tajnu iz zajedničkog poštovanja prema istini.

I Ratko Dražević je bio partizanski komandant, ali je izrastao u prvog filmskog menadžera, tvorca kanskog uspeha filma “Skupljači perja” i neverovatne lepotice i pevačice Olivere Vučo. Čak 76 puta je punila dvoranu pariske “Olimpije” kada je pevala Francuzima i čitavom svetu. Olivera je bila tiha Titova patnja, jer je Josip Broz bio večno zaljubljen u nju.

Jovanka Broz je u vreme Titove vladavine bile treća dama sveta. To je ličmo rekao američki predsednik Džon Kenedi, tri meseca pre svoje smrti u Dalasu 1963. godine. Kenedi je primio Brozove i gostio 12 dana, jer mu je Tito prodao za 2 milijarde dolara Kosmički program, koji pokazalo se – nije radio. Džon Kenedi je drugaricu Jovanku stalno oslovljavao sa “gospođo Tito”.

Lično sam poznavao drugaricu Joku. Posetio sam je jednom u njenoj oronuloj kući na Dedinju, ali me oterala sa vrata u strahu da je ja ne ubijem. Tada je već bila paranoična. A kako i ne bi kada se čitavo Predstvištvo SFRJ, sastavljeno od Slovenaca, Hrvata i Bosanaca, okomilo na ovu dičnu Srpkinju. Stane Dolanc i drugovi iz Predsedništva su se bojali da Jovanka Budisavljenić Broz ne postane naslednica Titove vlasti i njihova šefica, pa su je politički i ljudski ponizili i uklonili.

Jedna druga dama, prelepa Dalmatinka neobičnog imena – Nikica (Marinović), bila je prva lepotica iz komunističkih država koja je učestvovala na takmičenju Miss sveta. Bila je druga na svetu, ali prva Beograđanka najlepša na svetu. Izvršila je suicid. Time je kaznila sebe, što nije napravila svetsku poslovnu karijeru, nego je posle svetske titule i slave bila samo prodavačica garderobe u državnom butiku Beogradu.

Po meni legendarne ličnosti su i graditelji Beograda, pre svih, gradonačelnik Branko Pešić, kog je Edvarda Kardelj napadao što podiže most “Gazelu”, zatim komunista koji je postao kapitalista Živadin Mihailović zvani Žika Muštikla, pa Madlena Janković Cepter, najveća srpska zadužbinarka svih vremena i najbogatija naša žena na svetu. Gospođu Madlenu stvaljam na prvo mesto liste legendarnih ljudi Belog grada, jer je ukrasila Beograd divnim zdanjima pozorišta u Zemunu, Muzeja na Terazijama i Kuće umetnosti na Dedinju. Sve ih je poklonila srpskom narodu.

Od umentika među naše legendarne ličnosti su Ivo Andrić, nobelovac, Duško Kovačević, novi Branislav Nušić, koji našu ružnu stvarnost pretvara u šalu, Momo Kapor, laki pisac, i moj lični Beograđanin, roker Peca Popović, koji je mene provincijalca i novinara, kao moj šef i urednik, tri puta inaugurisao u Beograđanina.

Nema prave priče o Beogradu bez njegovih mangupa, kakav je bio veliki slikar i falsifikator Dragan Malešević Tapi, koji je Arkanu u lice rekao da je on najpamentniji Srbin. A Željko Ražnatović mu je odgovorio da je on najjači Srbin. I tako su se rastali.

Po vragolijama, ali na sceni proslavio se Đorđe Marjanović, koji mi je priznao da je on u vreme velike slave u državi komunizma SSSR-u bio pravi “ruski Bog”. Dr O tj. Aca Obradović, naš prvi fudbalski menadžer proslavio je tim “crveno-belih”, stvorio Šekularca i Kostića, driblera i golgetera, ali i gradio evropski fudbal u Kanadi i SAD. Mića Orlović je bio i ostao najlepši, najbolji i najpopularniji beogradski tv voditelj i šarmer.

I Lajhneru i meni je jasno da knjiga LEGENDE BEOGRADA, koju je objavio beogradski izdavač “Knjiga komerc”, mora da ima nastavak – i drugo i treće izdanje. Naša lista legendarnih lica Belog grada je duga. Za drugi tom već pripremam priče o Šekiju, o Novaku, o Legiji i Luki, o Radmili Živković, harmonikašici koja je ušla u Ginisovu knjigu rekorda i u naše domove zauvek. O Moki Slavniću, Draganu Gagi Nikoliću i lepojki Mileni Dravić.

U trećem tomu mislimo da opišemo najpoznatijeg beogradskog vladara Josipa Broza, za kog ni danas ne znam da li je to bio Joža iz Kumrovca ili Joško iz moskovske Kominterne. Tek u Srbiji naši seljaci i danas imaju običaj da govore da je – Tito bio najbolji srpski car!?

Naslovna fotografije: Korice prve i poslednje knjige Marka Lopušine, autora ovog teksta