Ко су аргентински Срби?

Као усељеничка земља Аргенитна је од 1857. примала европске досељенике, међу којима је било и 821 Србин из Србије, Аустро-Угарске и Црне Горе, а међу њима је био и капетан Милош Вукасовић

Пише: Др Марко Лопушина

Челници Скупштине града Београда поставили су у некадашњој Загорској улици у Земуну њено ново име Благоја Јововића са спомен плочом, који је 1957. године у Аргентини пуцао у Анту Павелића, творца фашистичке државе НДХ у којој је убијено неколико стотина хиљада Срба, Јевреја и Рома.

Његова ћерка Карина Јововић, која живи у Аргентини је узбуђена примила ову вест:

-Београд је срце српског народа и лепо је што главни град не заборавља велике синове нашег народа. То је тренутак великог поноса за нас, његову породицу, а верујем и за све Србе који живе у Аргентини. Захвални смо свима који су у томе учествовали. Одувек сам знала за очеву дубоку љубав према свом српском народу, али ми као породица смо за његово дело сазнали тек 1998. године – изјавила је Карина Јововић.

Њен отац Благоје рођен је у селу Косић код Димитровграда 1922. године. Био је војник Југословенске краљевске војске и партизана, али је прешао код четника и од 1942. се борио против Немаца и партизана, Крајем Другог светског рата емигрирао је у Италију, где је боравио у избегличким логорима. Ту га је британска обавештајна служна ангажовала.

Када је Благоје Јововић од јеврејских пријатеља сзнао да је зликовац Анте Павелић преко Италије отишао у Аргентину, где се скрива, кренуо је у потрагу за овим усташом. У Аргенитини је радио као каменорезац, конобар, морнар, хотелијер и трговац. Као бизнисмен напустио је трговину и постао је индустријалац.

У то време, с краја четрдестих и почетком педесетих година прошлог века у Агентини је постојала невелика српска колонија, коју су чинили потомци првих наших досељеника. Као усељеничка земља Аргенитна је од 1857. примала европске досељенике, међу којима је било и 821 Србин из Србије, Аустро-Угарске и Црне Горе.

Настањују се највише у у провинцији и престоници Буенос Аиресу. Међу Србима који су први стигли био је капетан Милош Вукасовић, који је (1870) основао паробродско друштво „Ла Платенсе“. Већ 1939. године близу 20.000 лица пореклом из Ју-гославије живело је у главном граду.

Срби, предвођени Милошом Вукасовићем оснивају (1881.) Славјанско друштво узајамне помоћи, читаоницу и свој лист. Оријентисани као Југословени формирају своје друштво, Југословенски дом (1939.) и фолклорни ансамбл. Тада је већ живело 50.000 људи пореклом из српских крајева.

Водећи Срби тог времена били су бродовласници Михо и Никола Михановић, издавач Душан Радоњић, Милорад Вујичић, и Милан Стојадиновић, емигрант и бивши премијер југословенске владе. Стојадиновић је покренуо лист „Ел Економист“, у коме је сарадник био и славни писац Милош Црњански.

Политичар Милан Стојадиновић (Чачак 1888-1961. Буенос Аирес) је био најугледнији српски емигрант. Био је радикал, премијер и министар у Краљевини Југославији, председник, и члан управних одбора: Радио-Београда, Српског бродарског друштва, Стандард Електрика, Издавачког концерна „Време“, председник „Ротари“ клуба.

Стојадиновић је емигрирао у Аргентину у време када је тамо већ био Благоје Јововић. Издавао је угледни лист за финансијска питања „Ел Економист“ и био је саветник председника Аргентине. Као сарадник Удбе имао тајно име Мерцедес. У Титово име преговарао са Анетом Павелићем у Аргентини (1954). Сарадњом са Удбом спасао живот млађем брату и породици у Београду.

После Другог светског рата Срби и Југословени у Аргентини су формирали Српско културно друштво Свети Сава, које је водио Драго Вукојчић. У провинцији Санта Фе радио је Југословенски православни центар, чији је председник био Митар Гвозденовић, док је Југословенско друштво „Његош“ водио Данило Марковић.

Благоје Јововић је био члан друштва “Његош”, али и утемељивач прве српске црквене општине “Свети Сава” и Удружења бораца “Дража Михаиловић”. Заједно са рођацима Јаковом Јововићем и Милом Кривокапићем, када је сазнао 1957. године да Анте Павелић живи у месту Паломар, одлучио је да га ликвидира и оствети побијене Србе у усташкој држави НДХ. Десетог априла 1957. испалио је у усташког злотвора пет хитаца, тешко га ранио, од чега је овај преминуо у Мадриду 1959. године.

Српска заједница у Аргентини није знала за овај херојски чин освете за страдање српског народа од усташа, јер тадашња Југославија, председник Тито и Удба су скривали информацију да је Анта Павелића усмртио српски емигрант Благоје Јововић
Он је живео мирно и повучено са својом породицом, супругом и четворо деце. Сва деца су крштена у Српској православној цркви у Аргентини.

Прва црква Рођење пресвете Богородице грађена је од 1986. и освећена 1995. године. Нови изграђени храм Светог Саве у главном граду је копија цркве краља Милутина из манастира Студеница. Међу градитељима били су бродовласници, браћа Никола и Михо Михановић и пар људи њима привржених.

Деведесетих година у аргентинској покрајини Ћахо било је неколико хиљада Срба у Моћагају, Резистенцији, Монтенегрину, Коријентесу и Санзпењи. Трећа црква Свети Никола и парохија у Моћагају окупљали су око 350 верника. У то време угледни Срби били су Хуан Радоњић, познати аргентински политичар, а његова ћерка Ванеса Радоњић, аргентинска краљица лепоте, Хуан Вучетића, криминалистички инспектор, Миле Ковачевић, власник велике фарме са тридесетак хиљада оваца и Драгомир Костић угледан српски емигрант.

Нову генерацију аргентинских Срба чине потомци првих досељеника, деца Благоја Јововића, чија ћерка Карина Јововић радио као слависта и предови српску књижевност, и придошлице са Балкана, углавном радници, студенти, научници и стручњаци. У Аргентини данас има око 30.000 Срба. Својевремено су имали делегата у Скупштини дијаспоре Србије. Била је то Љјиљана Миловић Лима. Активни су у Удружењу Срба Латинске Америке, клубу “Нјегош” и СПЦ.

Данас Срби у Аргентини имају четири црквене општине – две у Буенос Ајресу, у провинцијама Санта Фе и Ћахо. Свештеници који су овде богослужили отац Бошко Стојановић и отац Никола Радиш, пароси Бранко Станишићо и Исајло Марковић. Црквени администратор за Аргентину митрополит Афмилохије започео је 2012. формирање нове Епархије буеносајреске и јужно-централно-америчке СПЦ, која данас активно ради. Води је владика Кирил пореклом из Црне Горе.

Митрополит Амфолохије био је први човек који је примио Благоја Јововића приликом његовог повртка у отаџбину 1998. године.
“Отац се посаветовао са митрополитом Амфилохијем, који му је је рекао да јавно проговори. Ето тада смо и ми 1989. године сазнали за његов херојски чин и били смо поносни што је то урадио наш отац. Разумели смо разлоге због којих није причао са нама о пуцњима у Анте Павелића 1957. Желео је да нас сачува од нечега што ми у младом узрасту не бисмо могли да разумемо” – данас нам открива ћерка Карина Јововић.

Загорска улица у Земуну добила је име Благоје Јововић, а на табли посвећеној овом емигранту пише:

„Уз помоћ неколико пријатеља, Благоје Јововић, у недостатку судског процеса и законске казне, спровео је правду над злочинцем Павелићем. Тако је осветио стотине хиљада Срба који су невини страдали од усташке каме у стравичним злочинима у Другом светском рату. Зликовац је преминуо од последица рана које му је нанео овај херој. Именујући ову улицу по Благоју Јововићу, Град Београд указује почаст овом српском хероју за његов херојски чин, и то након што је деценијама био непознат за српску историју и предање““

Осећање поноса преплавиће и аргентинске Србе, а посебно породицу Благоја Јововића.

-Ако се границе Аргентине, затворене због пандемије, отворе, планирамо да, већ крајем децембра, дођемо у Србију и Црну Гору. Са радошћу ћемо заједно да се прошетамо улицом Благоја Јововића – поручила је Београђанима и српској јавности Карина Јововић, ћерка овог српског хероја.

Насловна фотографија: Са прошлогодиње свечаности у црпском храму у Буенос Ајресу поводом 800-те годишњице аутекефалности СПЦ