Изазови и искушења српске дијаспоре у Немачкој
Нова књига дугогодишњег сарадника „Корена“ Предрага Пеђе Ракочевића, је по мишљењу Издавачког савета на челу са проф. др Миливојем Павловићем, „јединствен новинарски печат и важан прилог историји српске и југословенске журналистике“. Књига на око седамстотина страница ускоро излази из штампе у Издању „Народне просвете“ из Београда. Душан Миловановић,познати београдски новинар уредник овог издања, овим текстом представио је аутора књиге.
Пише: Душан Миловановић
За уобичајену представу о новинарима и новинарском послу, Предраг Ракочевић је сасвим нетипичан, можда и јединствен пример у новијем добу српског новинарства. То му није била професија али је у периоду од 1980. до данас изградио препознатљиво новинарско име и остварио импозантан учинак, раван радном веку новинара који се сматрају добрим и изузетно вредним професионалцима.
После похађања Десте београдске гимназије, која се налазила на Малој топчидерској звезди- данас је у тој згради Војна гимназија, обрео се у Немачкој где је у Ахену студирао хемију. Писањем је почео да се бави још у гимназисјким данима -чланцима за неке рубрике Вечерњх новости, Политике, понекад и за омладински лист Младост итд. Радећи у околини Штутгарта, као београдско спретно и окретно дете, снашао се у осредњем приватном бизнису, постао узоран грађанин и стекао, поред српског и немачко држављанство, а онда га је повукло нешто садржајније и више од носталгије.
Желео је да буде на живој вези са домовином и да јој предочава где су јој по свету расута деца, и како живе у потрази „трбухом за хлебом”. Уз редован посао сеинтузијастички и страстно посветио писању и постао сарадник „Вечерњих новости”, најтиражније југословенске новине, у часу кад су се, изворном амбицијом саме редакције, упустиле у подухват да имају и дневно издање за српску дијаспору широм Европе. Сасвим разумљиво, Немачка је била разложан избор и ‘ударно европско тржиште‘ за утицајни југословенски лист, јер се тамо налазио и највећи број „југословенских радника на привременом раду у иностранству”. Тако се, у Франкфурту, у једној солидној штампарији, залауфала ротација страног из дања „Новости”, док се у Југославији за новине још говорило да су „друштвно средство јавног информисања”. То је време кад су класична папирна издања још држала примат над електронским, чији ће размах тек да уследи.
Своју жарку жељу и мотиве да пише за новине Ракочевић кратко, али упечатљиво, објашњава у својој аутобиографији, а у „Новостима” су одмах схватили шта добијају његовим питким текстовима, са животним и судбинским темама и мукама наших људи који су у западном свету тражили своје ухлебљење. Шире гледано, тако се стварао двосмеран ‘комуникацијски канал‘ којим се у јавности одсликавало какве су и колико су ефикасне неминовне споне између домовине (матице) и њене широм света расуте дијаспоре. Пошто се временом усталио, а потом и одомаћио као редован сарадник у „Новостима”, Ракочевић ће постати потребан и другим редакцијама, па се његови текстови нижу и у „Куриру”, „Коренима”, ревији „Пензија”, потом и у другим издањима, стасалим настанком нове ере информисања- нпр. у својевремено новом штампаном недељнику за читаоце у иностранству „Новости плус“ идр. Примат временом преузимају електронски медији, израсли на темељима класичних новина. Често је био виђен и у некада култној ТВ емисији „Срби у свету“ Радио-телевизије Србије, затим у ТВ емисијама Б92, у ТВ програмима телевизије Карић и слушан у најстаријој емисији Радио-Београда за Србе у иностранству „Вечерас заједно“.
Предраг Ракочевић није био ‘акредитовани новинар‘, јер је у Немачкој живео и радио свој примарни посао, стварајући породицу и свој иметак. Могао је, условно, бити именован као ‘стални страни дописник‘ сваке редакције за коју је писао. Он је, међутим, у правом смислу, био слободни новинар, независан од било које редакције, невезан запослењем (радним местом) или неком регулисаном обавезом хонорарног сарадника. Само неколико месеци је био, на препоруку некадашњег главног уредника и директора компаније Новости Мирка Стаменковића, члан Удружења новинара. Из чланства је исписан јер је тадашњи статут Удружења прихватао само оне чланове који су били у сталном радном односу са неком редакцијом или били повремени дописници по Уговору о раду. То Ракочевић није хтео па је заувек остао заиста слободни новинар. Чак и доста касније, када је статут можда био промењен, никада више није желео да буде члан било ког удружења новинара. Он је сам, по сопственом виђењу стварности, процењивао и одабирао ударне теме, са истанченим осећајем за животну свакодневицу нашег човека у туђем и страном свету, у којем је и он живео.
Увиђао је, притом, колико је тај економски а касније и политички захуктали моћни свет Запада, првенствено немачки, прорачунато и све мање суптилно почео да утиче на кључне светске процесе. Зато ће се Ракочевић осмелити не само да одсликава, већ и коментарише све наглашенију немачку амбицију да креира светске процесе, који су, добрим делом, били и тенденциозно усмерени према Југославији. Запљускивали су, а потом и подривали њену ровиту стварност, поспешивали процесе дезинтеграције и сламања државе, чији ће се народи убрзо наћи у међусобним крвавим грађанским ратовима. И у таквим околностима, Ракочевић ће очувати праву меру за истину без пристрасности.
Међу малобројим, утемељеним аналитичарима и историчарима новинарства, неспорна је оцена да се Предраг Ракочевић може сврстати међу веома објективне и бритке хроничаре српске дијаспоре, првенствено оне развејане по Западној Немачкој. Истовремено он је успутни критичар животне стварности и друштвене праксе два сасвим изразито различита друштвена система. С једне стране капиталистичког, првенствено немачког, а са друге социјалистичког, оличеног у југословенском концепту социјализма, са истакнутом политичком улогом у Покрету несврстаних земаља.
У Ракочевићевом новинарском захвату првенствено је фокусирана свакодневица обичног, ‘народног човека‘, радника и грађанина, који се обрео у Немачкој, у свету модерног и моћног Запада, који је истовремено присутан и овде у Србији и Југославији. Његова преокупација су, пре свега, Срби – гастарбајтери, при чему је тај ‘западњачки термин‘ у југословенским званичним формулацијама био непримерен па се користила званична државна одредница „наши грађани на привременом раду у иностранству”. Наглашавањем ‘привремености‘, индиректно је сугерисано да све масовнији одлив домаће радне снаге није израз егзистенцијалне нужде на стотине хиљада људи запућених на Запад, нити да је то последица слабости и мана југословенског друштва. Тумачило се да је то израз ‘достигнутих слобода и права нашег човека‘ да живи и ради где год хоће, али да га права срећа чека тек са повратком у родни завичај.
Ракочевић се није ругао и подсмевао таквим политичким фразама већ их је разобличавао сведочећи са лица места, из ‘средишта сасвим конкретног живота тих људи‘. Он реално сагледава стварност и упечатљиво пише о распетости српског гастарбајтера у Немачкој, где живи пригушено и скучено, настојећи и надајући се да ће у родном крају, кад се једном врати, остварити срећнији и пунији живот. У таквој распетости, он свесно закида сопсвеном животу и трајању, помажући својима у отаџбини, да живе нешто боље и имају нешто више од својих комшија и суграђана. Из такве животне растрзаности неминовно се рађале сваковрсне социјалне драме, тренутног или трајног карактера, чији је учинак сагледив тек са протеком многих година.
Мерећи тежину послова доступних гастарбајтерима, и сва њихова одрицања, Ракочевић тај „страни динар” (немачку марку), у крајњем збиру не идеализује, али и не прецењује. Ипак је тај мукотрпно стечен крвави динар био доступнији стотинама хиљада наших људи него неко „стално радно место” у домовини Југославији. Ракочевић није околишио да напише шта је права истина, ма колико она, у ондашњим условима, кварила идеологизовану слику југословенске ‘свестране успешности, чак и у светским размерама‘. Ракочевићев закључак је недвосмислен: „безусловним отварањем граница, све та огромна маса људи само је склоњена са евиденције незапослених”. Упркос свему томе, ти исти људи, воле и поштују своју домовину, свој стари завичај, редовно шаљу зараде и уштеду у родни крај, својим породицама или родитељима. Тиме и те како помажу општем социјалном стању своје отаџбине, што су званичници понекад, и углавном шкрто, истицали и јавно признавали.
Временом су из Ракочевићевих текстова почела да провејавају и сасвим конкретна незадовољства дијаспоре, јер им се домовина понашала као незахвална маћеха. Радо је примала њихове новчане дознаке, али њих је истовремено „глобила царинама и увозним дажбинама, уцењивала војном обавезом, изискивала новчану помоћ за разноразне потребе и још којекакве самодоприносе за јавне радове. На ред долази и болна тема асимилације; хоће ли деца наше дијаспоре, рођена у туђини, бити и колико наша, или сасвим одрођена, због слабих или никаквих изгледа да своју будућност виде у земљи својих родитеља. Није, притом, пресудно шта и колико у свему томе значи допунска настава на родитељском језику, чак и да је добро организована, што је ретко био случај. Ракочевић не околиши: „кључно је питање да ли матица има реалну егзистенцијалну привлачност и сигурност која опредељује младе људе”.
Ракочевић је живео са тим темама, био сведок, очевидац и жесток критичар помањкања државне свести отаџбине, којој као да и није било важно да се суштински бави својом дијаспором. Његови бритки текстови са таквим темама не сугеришу утисак да је српско/југословенско друштво било спремно да се у тој области енергичније поправља и мења и да „подноси и критику”, од које се Ракочевић није устезао. Остаће тако и у наредном времену, па и до данашњих дана. Како год, Ракочевић је међу читаоцима и у јавности, посебно у дијаспорском окружењу, постао препознатљив ‘јавни радник‘, кориснији и агилнији него „истурене институције домовине”, конзулати, амбасаде и разна представништва.
На неки начин, доживљаван је и као ‘контролни орган‘, дијаспорски надзорник који домовинске институције изводи на ветрометину оправданих критика и јавног незадовољства због њиховог лошег или недовољног рада, бирократске тупости, а често и недораслости обавезама које су им делегиране. Ракочевић је тако, на сасвим природан начин, израстао у познато име српске дијаспоре, градећи својим укупним ангажовањем и новинарским прегнућем њен јединствен светионик. Значајно је, у свему томе, да га нису мимоишла искрена и престижна признања, за његов, како се истиче у образложењима, „самопрегоран друштвени и национални рад”.
Нека, на крају, остане забележена и чињеница да Предраг Ракочевић, за више од деветсто написаних и објављених текстова није хтео, нити при хватио да прими било какав хонорар, нити неку другу надокнаду. Било му је од тога важније да пише и види учинак свог јединственог новинарског ентузијазма. Са отпором је прихватио, макар и да се помене, како је, руководећи се својим схватањем човекољубља, служећи притом као пример и узор другима, даривао десетине хиљада марака Српској православној цркви али и за шта год да су стизале молбе и апели упућени из отаџбине.
Уредник и приређивач: Душан Миловановић
Издавачки савет: Проф. др Миливоје Павловић (председник), проф. Зоран Поповић, Здравко Елез, Мирослав Стефановић, Предраг Савић, Душан Глигоријевић
Издавачи: ”Народна просвета”, Београд за издавача Здравко Елез, Културни центар ”Чукарица“, Београд
Лектор: Драган Грбић
ТехничБеоград, 2024.
ИСБН-978-86-81404-11-9
ПРЕДРАГ РАКОЧЕВИЋ уредник (прелом и корице) Драган Миленковић
Извор: Корени
