„Господар књига“ поклонио се и Требињу

Савремена српска проза у првој половини треће деценије XXI вијека добила је једног од својих најособенијих хроничара националне историје и културе у лику адвоката и књижевника Предрага Савића, аутора богате библиографије коју чине романи, публицистичка и научно-истраживачка дјела. Сваким новим насловом Савић пред српску културну јавност изводи личности чија су имена деценијама неправедно потискивана, спајајући архивску прецизност, правничку аргументацију и приповједачки дар.

Управо такво дјело, „Господар књига – улога Анатолија Ивановића, Бијелог Руса у стварању српских великана“, представљено је 20. јула у Музеју Херцеговине у Требињу, граду чије културно памћење трајно носи печат Јована Дучића, најпознатијег Требињца, који је својим легатом обогатио музејске збирке.

Након промоција на Малти и у више градова Србије, Требиње је било домаћин прве промоције ван Србије, чиме је овај културни догађај добио посебан значај.

За Требињце, али и бројне госте из Херцеговине и Боке, ово није било само представљање нове књиге. Био је то својеврстан повратак у српско културно памћење једне готово заборављене личности – Анатолија Ивановића (1897–1954), великог издавача, штампара, књижара и оснивача знамените издавачке куће „Народна просвета“, човјека који је својим радом трајно задужио српску књижевност, а потом био избрисан из јавног живота.

Посебну тежину овом дјелу даје чињеница да је управо Предраг Савић, најприје као адвокат, пред правосуђем Републике Србије успио да у потпуности рехабилитује Анатолија Ивановића, вративши му грађанску част и права, а затим и покрене поступак реституције његове одузете имовине. Тек након што је правно исправио историјску неправду, Савић је пером испричао животну причу човјека који је заслужио да поново добије мјесто у историји српске културе.

О новом Савићевом дјелу говорили су Драган Р. Ковач, књижевник из Требиња, Миодраг Јакшић, предсједник Матице исељеника Срба у региону и издавач књиге, као и сам аутор.

Савић оживљава заслужне Србе прекривене заборавом

Књижевник Драган Р. Ковач, један од најбољих познавалаца Савићевог књижевног рада, подсјетио је да је аутор већ постао традиционални гост Требиња и Музеја Херцеговине. Осврнувши се на саму књигу, Ковач је пажњу присутних најприје усмјерио ка њеним корицама.

– На насловној страни доминира фотографија човјека који је већини читалаца непознат. Око њега кружно су распоређени ликови Јована Дучића, Исидоре Секулић, Ђуре Јакшића, Десанке Максимовић, Анице Савић Ребац и Марка Миљанова. Већ сам распоред фотографија открива суштину књиге – тај непознати човјек јесте Анатолиј Ивановић, издавач који је својим радом помогао да дјела ових великана дођу до читалаца и постану дио културног насљеђа српског народа – нагласио је Ковач.

У наставку је подсјетио на Ивановићев животни пут.

Рођен 1897. године у Ростову на Дону, у породици индустријалаца и издавача, Анатолиј Ивановић је након Октобарске револуције 1917. године, као припадник бијеле емиграције и жртва комунистичког терора, био приморан да напусти Русију. Пут га је преко Боке довео у Београд, гдје је наставио породичну традицију и створио једну од најзначајнијих издавачких кућа међуратне Југославије.

Као власник „Народне просвете“ и њене штампарије, Ивановић је, како је истакао Ковач, направио праву револуцију у српском и југословенском издаваштву између два свјетска рата.

Говорећи о структури Савићеве књиге, Ковач је нагласио да аутор, по свом препознатљивом поступку, истовремено прати приватни и професионални живот свог јунака, док у посебним поглављима исписује занимљиве приче о писцима са којима је Ивановић сарађивао.

Тако су представљене чувене библиотеке српске, југословенске и свјетске књижевности, у оквиру којих су објављивана дјела Јована Дучића, Исидоре Секулић, Ђуре Јакшића, Десанке Максимовић, Анице Савић Ребац, Марка Миљанова, Петра Кочића, Стјепана Митрова Љубише, Алексе Шантића, Милоша Црњанског, Јована Стерије Поповића, Лазе Лазаревића, Радоја Домановића, Симе Матавуља и многих других великана српске књижевности.

Поред њих, Ивановић је објављивао и капитална дјела свјетске литературе – Гија де Мопасана, Џозефа Конрада, Анатола Франса, Готфрида Келера, као и сабрана дјела руских класика: Фјодора Достојевског у 35 књига, Лава Толстоја у 30 и Ивана Тургењева у 20 томова, преведена захваљујући најбољим домаћим преводиоцима тог времена.

Ковач је посебно издвојио низ занимљивих биографских прича које Савић доноси у књизи.

– Мене је, као љекара, посебно изненадила прича о Десанки Максимовић. Попут већине читалаца, и ја сам, под утиском њене бесмртне „Стрепње“, годинама вјеровао да је остала неудата. Међутим, Савић открива да је била супруга руског интелектуалца Сергеја Сластикова, чија је животна прича једно од најзанимљивијих поглавља ове књиге. Управо овакви детаљи показују колико је истраживачки рад аутора био темељан – рекао је Ковач.

Осврћући се на композицију романа, он је нагласио да дјело има и снажну драмску линију.

– Ово је књига која има и елементе трилера. Прати три Ивановићева егзила – из Русије, затим послијератне Југославије, па све до Јужне Америке. Посебну снагу књизи даје чињеница да је њен аутор истовремено и човјек који је, као адвокат, лично довео до рехабилитације Анатолија Ивановића и данас води сложени поступак реституције његове имовине у корист унуке која живи у Венецуели – закључио је Драган Р. Ковач.

Kњига о истини, правди и култури сјећања

О књизи је потом говорио Миодраг Јакшић, предсједник Матице исељеника Срба у региону и њен издавач, оцијенивши да је Предраг Савић овим дјелом отворио врата једног готово заборављеног свијета и у српско културно памћење вратио човјека чије је име деценијама било потиснуто, иако је његов допринос развоју српског издаваштва и књижевности био немјерљив.

– Откривајући живот и дјело Анатолија Ивановића, првог великог издавача, штампара, књижара и оснивача знамените издавачке куће „Народна просвета“, Предраг Савић нас, ко зна који пут, подстиче да преиспитамо устаљене представе о прошлости. Његова књига није само биографија једног човјека, већ узбудљиво свједочанство о људским судбинама, успјесима и губицима, успонима и падовима једне породице, али и многих великана тог времена, о историји која је дуго била скривана од јавности и истини која је тек данас добила прилику да буде испричана – рекао је Јакшић.

Посебно је нагласио да вриједност књиге не лежи само у архивском истраживању, већ и у чињеници да је њен аутор лично учествовао у исправљању историјске неправде.

– Предраг Савић је, након дугогодишњих истраживања, као адвокат пред правосуђем Републике Србије успио да у потпуности рехабилитује Анатолија Ивановића, вративши му грађанску част и права, а потом покренуо и поступак реституције имовине која му је послије Другог свјетског рата конфискована. Тај спој правничке истрајности и књижевне посвећености даје овој књизи посебну аутентичност и моралну снагу. Њен аутор је најприје правдом исправио историјску неправду, а потом је пером сачувао успомену на човјека који је то заслужио – истакао је Јакшић.

Према његовим ријечима, Савићев Анатолиј Ивановић појављује се пред читаоцем као изузетан интелектуалац, визионар издаваштва, успјешан предузетник и дубоко хуман човјек. Управо је он својим богато опремљеним библиотекама свјетске, југословенске и српске књижевности поставио нове стандарде српског издаваштва и први објавио репрезентативна издања бројних српских, југословенских и свјетских књижевних великана.

– Ивановић показује да издавач није пуки посредник између писца и читаоца, већ стваралац културне епохе, човјек који препознаје вриједност, обликује књижевни укус свога времена и оставља траг који надживљава генерације – нагласио је Јакшић.

Издавач као чувар културног памћења

Јакшић је подсјетио да историја књижевности најчешће памти писце, иако иза готово сваког великог дјела стоји и један мање видљив, али подједнако важан стваралац – издавач.

– Без његове визије, културне одговорности и способности да препозна вриједност рукописа, многа велика дјела никада не би стигла до читалаца. Зато Анатолиј Ивановић, посматран у европским оквирима, заслужује мјесто уз великане издаваштва попут Алда Мануција, Курта Волфа и Гастона Галимара. И његова мисија била је много више од пословног подухвата – била је културна – истакао је Јакшић.

Подсјетио је да је Ивановић у оквиру „Народне просвете“ окупио сам врх српске интелектуалне елите између два свјетска рата. Библиотеком свјетске књижевности руководила је академик Исидора Секулић, коју је назвао „духом и срцем редакције“, предсједник Уређивачког одбора Библиотеке југословенске књижевности био је Јован Дучић, док је Библиотеку српске књижевности водио др Владимир Ћоровић, уз сараднике Јеремију Живановића, Павла Стевановића, Стевана Јелачу и Уроша Џонића.

У раду издавачке куће учествовали су и Богдан Поповић, Бранко Лазаревић, Аница Савић Ребац, Милан Кашанин, Слободан Јовановић, Милош Црњански, Милош Тривунац, Десанка Максимовић и Сергеј Сластиков, као и бројни други писци, преводиоци, рецензенти и уредници, чије је животне приче и сарадњу са Ивановићем Предраг Савић оживио у својој књизи.

Према Јакшићевим ријечима, Ивановић је својом издавачком визијом објединио српску, југословенску и свјетску књижевност, објављујући дјела Марка Миљанова, Јована Стерије Поповића, Ђуре Јакшића, Светозара Марковића, Јована Дучића, Алексе Шантића, Ника Бартуловића, Милоша Црњанског и Иве Андрића, али и капитална издања Достојевског, Лава Толстоја, Ивана Тургењева, Антона Чехова и Гија де Мопасана. Истовремено је покренуо библиотеку за дјецу, објављивао уџбенике, популарне књиге, илустровани недјељник „Панорама“, часописе за жене и прве стрипове, постављајући темеље модерног издаваштва на овим просторима.

– За Анатолија Ивановића књига није била тржишна роба, већ културно добро које обликује свијест једног народа. Зато „Господар књига“ није само биографија великог издавача, већ и својеврсна похвала издаваштву као једном од најплеменитијих културних позива – закључио је Јакшић.

Руси су нам братство доказали дјелима, а не ријечима

Захваљујући на ријечима говорника и бројној публици, Предраг Савић је истакао да је књига „Господар књига – улога Анатолија Ивановића, Бијелог Руса у стварању српских великана“ настала из вишегодишњег истраживања једне неправедно заборављене судбине, али и као својеврсни дуг генерацији руских избјеглица које су након Октобарске револуције у Србији пронашле нову отаџбину.

– Ова књига показује да су прије више од једног вијека Срби у Боки и широм тадашње Краљевине СХС примили Русе као рођену браћу, а да су им Руси узвратили знањем, културом, радом, чашћу и, када је било потребно, својим животима. Код нас је кроз историју често било декларативног братства, док код њих то није било само на ријечима. Они су то братство живјели – рекао је Савић.

Као симбол те генерације издвојио је управо Анатолија Ивановића, човјека који је свој живот посветио књизи и српској култури, али и Сергеја Сластикова, руског интелектуалца, супруга Десанке Максимовић, најавивши да ће управо његова животна прича бити тема једне од наредних књига из циклуса о нашим (не)познатим великанима.

Савић је посебно изразио захвалност Леониду Кампеу, аутору књиге „Руси у Котору између два рата“, нагласивши да су његова истраживања представљала један од важних ослонаца у настанку „Господара књига“.

– Без људи који су годинама истраживали судбине руске емиграције, ова књига не би била потпуна. Зато је и она, на извјестан начин, књига захвалности свима који су чували сјећање на Бијеле Русе и њихов огроман допринос српском друштву – поручио је Савић.

Послије Требиња, већ вечерас од 20 часова у Парохијском дому Храма Светог Саве у Тивту, издавача Миодрага Јакшића и аутора Предрага Савића очекује нова промоција књиге „Господар књига“, а домаћин ће им бити први човјек града, предсједник Општине Тиват Жељко Комненовић, који је чест гост на промоцијама књига Предрага Савића.

Промоција овог наслова заказана је и за 2. август у Херцег Новом. Нека ово буде добар знак да је почело обиљежавање 105 година од доласка Бијелих Руса у Боку, када већ због пандемије ковида 19 током 2020. и 2021. године то није било могуће. Редакција портала „Слободна Херцеговина“ предлаже да у овој, јубиларној 2026. години, буде организована једна свечана академија у дворани „Парк“ у Херцег Новом, у организацији три бокељске општине.

То би био знак захвалности тим часним људима, око 25.000 Бијелих Руса, које је Бока примила 1920. и 1921. године, а од којих је велики број сахрањен на Савини, код Храма Светог Фјодора Ушакова. То је најмање што ова генерација Бокеља може да учини за те невине људе који су се нашли у једном од највећих избјегличких таласа које је овај простор икада доживио.

Текст: Здравко Шакотић/Слободна Херцеговина