Ekološko umiranje Srbije

Protesti za i protiv litujuma pretvorili su se u golu borbu za vlast, dok Srbija pliva u fekalijama od Beograda, Majdanpeka, Bora, Zrenjanina i drugih mesta i životnoj sredini preti katastrofa

Piše: Marko Lopušina

Dok širom Srbije bukti više od 200 požara na planinama, livadama, fabrikama i deponijama, koji ugrožavaju životnu sredinu i ljude, dok nema vode za piće u Zrenjninu, Boru, delovima Beograda, dok crvi plutaju po novosadskom vodovodu, ekološki aktivisti i deo opozicije održavaju proteste protiv rudarenja litijuma. Njihova pobuna je zasnovana na pričama da litujum predstavlja najavu ekološke smrti Srbije.

Meni se, međutim, čini da je protest protiv litujuma gola borba opozicije i pozicije za vlast, jer se ni demonstranti, a ni vladajuća elita ne bore za ozdravljenje Beograda, Majdanpeka, Bora, Zrenjanina, Leskovca, Novog Pazara, Pančeva, Stare planine i drugih mesta i za zaustavljanje ekološkog umiranja Srbije.

Situacija sa životnom sredinom u Srbiji, tokom jula i avgusta 2024. godine je skandalozna. Zemlja gori, a vode nema. Početkom avgusta u Srbiji su evidentirana ukupno 223 vanredna događaja od čega 179 požara na otvorenom prostoru, dvedesetak požara u stambenim naseljima sa ljudskim žrtvama. Najveći aktivni požari su bili na teritoriji Pirota, Kučeva, Žagubice, Crnog Vrha i Tare. U Bujanovci usled požara ekplodiraju zaostale mine iz devedesetih godina, srećom bez ljudskih žrtava. U opštini Pirot radi se o požaru na planini Vidlič gde gori suva trava i nisko rastinje obraslo žbunjem kao i delovi bukove šume, na površini od 2600 hektara.

 

U Leskovcu je izgorela fabrika hemijskim proizvoda, i grad je par dana bio zavijen u crni dim. Opštinari su izjavili da je vazduh u Leksovcu čist, dim je oterao vetar. To se tvrdi i u Beogradu, koji je lane u više navarta bio prvi na listama zagađenog vazduha. Godišnje u Srbiji od zagađenosti vazduha se razboli oko 15.000 ljudi.

Elitno i skupo naslje Beograd na vodi izgrađeno je na obali reke Save, u koju se uliva 88 odsto prestoničke kanalizacije bez ikakve prerade prljave vode. I dok se ovo naselje širi i Sava i Dunav prerastaju u kanalizaciju. Beogradu nedostaju 80 velikih kolektora za prečišćavanje otpadnih voda, koji se ne grade, jer je priroitet uzgradnja stanova u elitnom naselju za pogledom na ove dve reke govnare.

Reka otpadnih vodi lije se i kroz naselje Sremčica. Njen smrad je toliko snažan da u danima letnje vreline pacijenti obližnjeg Doma zdravlja padaju u nesvest. Grad Beograd nema para sa sanira ovu javnu kanalizaciju, jer joj je sada prioritet izgradnja zelenog fudbalskog stadiona u Surčinu sa pratećim zgradama za stanovanje.

Problem sa fekalijama, koje se izlivaju imaju i naselja Kotaž i Borča na levoj strani Dunava. Godine 2019. tu se dogodila fekalna poplava, koja je zahvatila i Ovču i Krnjaču. Političari su tada obećali da će problem biti rešen – a nije. Trebalo je parama EU da bude izgrađena fabrika za preradu otpadnih voda u ovim naseljima, ali se to nije dogodilo.

       Beograd je jedini glavni grad sa tako lepim i čisitm imenom u svetu, ali i jednina prestonica Evropi koji nema sistem za prečišćavanje klozetskih i drugih otpadnih voda, već ih sve ispušta u Savu i Dunav. Nije zato čudno da je Nemac, hemičar Andreas Fat, koji je rešio da pliva Dunavom od izvora na planini Švarcvald do ušča u rumunsko Crno more, u Beogradu odustao od ovog poduhvata, jer nije želeo da pliva po srpskim fekalijama. I to nikoga u Srbiji, ni u poziciji, ni u opoziciji, nije zabolelo.

Beogradska naselja Kotež, Borča, Ovča, Krnjača, kao i delovi Zemuna, Batajnice, Podavalskih sela, ali i Vrnjačka banja i Banja Vrujci, na primer, i 46 odsto drugih naselja i gradova u Srbiji nemaju kompletnu kanalizaciju za odvod naših izmeta i urina. Zato ne čudi podatak, koji sam saznao od naših medija, da u Srbiji postoji 6 miliona septičkih jama. Dakle, gotovo jedna septička smrdljiva jama po stanovniku.

Kako se u Srbiji prečišćava samo 14,12 odsto otpadnih voda, to su glavni zaštitnici životne sredine čistači septičkih jama, koji bez ikakiv posebnih licenci i bez znanja vlasti kupe u cisterne smeće iz kanalizacije, odvoze i rasipaju – ne zna se gde. A ja mislim da rasipaju po barama, rečicama i rekama. U Bačkoj Topoli se građani dave u smradu, jer se na okolne njive ispušta otpadna voda sa materijalima organskog i životinjskog porekla. Krivci nisu pronađeni, ali se sumnja na fabriku pilića i farmi svinja.

Srbija poslednjih godina ima sve više problema sa čistom i pijaćom vodom. Tokov ovog paklenog leta presušuju reke i jezera. U okolini Beograda vode nema u Grockoj, Vrčinu, Mladenovcu, Barajevu, gde voće i povrće propadaju zbog suše i žeđi. Zbog ljudskog nemara, nesposobnosti da izgrade vodovod i nemarnosti u rudarenju i zakopavanju izvora, vodu za piće nemaju Zrenjanin i Majdanpek. U Sjenici nestašica vode se rešava dovovženjem cisterni u naselja. U drugim mestima kupuje se flaširana voda.

I pored žeđi i činjenice da je u više krajeva naše zemlje na snazi vanredna situacija jer vode – nema, Srbi i dalje pričaju kako je Srbija puna vode. Stručnjaci kažu da nama vodu (91 odsto) donose velike međunarodne reke Drina, Tisa Sava i Dunav, a da srpske reke imaju malo vode (9 odsto). Srbija spada u zemlje veoma siromašne vodom. Najmanje je ima u Šumadiji i Vojvodini. A trenutno suša u vodovodu najviše preti Gornjem Milanovcu. Prosečan stanovnik Srbije svake sekunde ima na raspolaganju vode za piće tek za jednu rakijsku čašicu!

Suša kao elementarna nepogoda i ekološka katastrofa već pogađa Srbiju. Kukuruz je sparušen, rod grožđa je prepolovljen, paprika je ranije sazrela i prezrela. Ako ne bude kukuruza, neće biti svinja, a bez njih nema mesa za srpski narod. Ili će biti mnogo skupo i iz uvoza.

Srbija nema nacionalni plan upravljanja rizicima od suše. To je zato jer Srbija ne otvara nova izvorišta vode i sistema za navodnjavanje, jer nema podsticaja da poljoprivrednici samo reše pitanje navodnjavanja svojih njiva i bašti. Vlast je spora u rešavanju ovog problema, pa Srbiju pogađa ekološko lagano umiranje.

Simtomi tog umiranja su javno vidljivo. U Beogradu, najvećem gradu na Balkanu, na trotoarima i po parkovima nalazi se milion pikavaca, milion bačenih plastičnih flašica i milion papiriča od čokoladica, bombona, pakovanja papirnatih maramica i druge male i lake ambalaže. Prokop železnička stanica, centar Beograd i stanica na Novom Beogradu bele se od pikavaca. Nesavesni građani, duvanski zavisnici ih bacaju oko sebe, a čistači ne žele da rade za plate od 30.000 dinara mesečno.

Sve više je odbačenih čepova od plastičnih flaša. Sakupim svakog jutra u šetnji po Dunavskom keju oko 20 čepova radi čistoće i humanosti. Čepove malo ko sakuplja, jer je njihov humanitarni otkup stao. Niko ne otkupljuje čepove da bi se tim novcem plaćala oprema za hendikepirane i bolesne osobe.

Tokom letnjih putovanja i gastabajteri zagađuju srpsku životnu sredinu. Neki od njih mrze Srbiju, pa čim uđu u otadžbinu izbace iz vozila 200 pikavaca i 30 plastičnih otpadaka, koje nisu smeli da diraju dok su putovali drumovima EU. Tamo je kazna za smeće 200 evra ili isključivanje iz saobraćaja. Kod nas kazni nema, pa možeš da zagađuješ zavičaj svim i svačim. Praksa u Srbiji u novije vreme je i da muškarci mokre na javnim mestima pored trotoara ili pored puta.

Smrt životne sredine u Srbiji ubrzali su pripadnici NATO i EU, koji su nas bombarodvali projektilima sa osiromašenim uranijomom. Te bombe su zagadile srpsku zemlju i srpski narod, tako da mnogi umiru od kacnera i danas.

Stranci su u Srbiji kupili rudnike i velike fabrike i tako nam doneli prljavu tehnologiju i otpadima zatrpavaju zdrave izvore života. Kineske kompanije “Ziđin” i “Dandi”, na primer, već godinama našu zemlju pretvaraju u jalovište. Bor, Majdanpek, Zaječar, Timok ostaju bez šuma, bez čistog vazduha, dobijaju kamenolome i nove rudnike. Ostaju bez izvora voda i bez života. Majdanpek je ekološki mrtav grad.

Srpski ekolozi i protestanti se, međutim, na ulicama Srbije bune smo protiv kompanije “Rio Tinto”, koja tek treba da rudari i devastira Srbiju, ali ne i protiv kompanija “Ziđin” i “Dandi”, koje već ekološki razvaljuju Srbiju. Neko je u opoziciji, koja organizuje ekološki protest verovatno izračunao da će glasači lako da ustanu protiv australijske firma i proptiv vlasti, nego li protiv prijatelja iz Kine, miljenika naše vlasti.

Pozicija i opozicija su ekološku bitku oko litujuma pretvorali u političku borbu u kojoj niko od njih ne pominje ekološku akciju i projekat “Čista Srbija”. Pre tri godine najavljen je projekat “Čista Srbije”, jer je “nečistoća najveći problem naših ljudi .“  Najavili su ovaj projekat naprednjaci, ali je izgleda ne sprovode, niti ga pominju  usvojim napadima/odbranama od protestanata.  Verovatno je neko u političkom vrhu zemlje zaključio da lagano umiranje životne sredine u Srbiji ne uzmemirava narod, koji iščekuje novo povećanje nadnica i penzija, kao i pojeftinjenje 81 proizvoda u marketima. I narod iščekuje bolji život sa Ekspo 2027.