Додир душе

​У већини света уобичајени поздрав праћен је руковањем, пољупцем, благим наклоном, али је суштина да се покажу емоције и осећај за друге људе.

Шта је човек без човека, без другог људског бића, издвојен из заједнице?

Само одломљени део врха гране са широке крошње великог дрвета.

Човек није створен да буде сам, нити може да опстане сам. Он се остварује и опстаје само у заједници. Наш народ има изреку: „Дрво се на дрво наслања, а човек на човека.” Животно искуство томе га је научило.

Узвратна љубав

Срећан је човек када има неку ствар коју жели да има, коју воли. Он се за ту ствар „веже”. Али од те ствари он нема узвратну љубав. Он је у свези љубави тек када је у међусобном односу и, с друге стране, тај ко је вољен за њега „везан”. Свеза љубави, истинске љубави, јесте свеза савршенства. Нераскидива веза. Она се не раскида ни када се људи, особе које се воле, раздвоје, када неко од њих умре, када негде далеко или недостижно с неким разлогом оде.

Узвратна љубав долази од свог живог света. Али, само човек човеку може потпуно да искаже и покаже љубав њему разумљивим језиком.

Љубав се не доказује, љубав се показује. Ономе ко има очи да види и уши да чује.

Највише љубави човек има од Онога ко му живот удахну, који се жртвовао за цео људски род – од Бога. Потом од оних који су спремни да се за њега лично жртвују; а то су најчешће родитељи.

Пошто је створен из љубави, човек има потребу да воли и да буде вољен. Он у другој особи најпре тражи љубав, а онда све друго за чим душа његова тежи, и за чим он разумом трага у настојању да оствари пуноћу своје личности.

Јака је привлачна моћ љубави. Видели сте како се дрво обавија око дрвета; како се животиње додирују, када хоће да успоставе контакт, да покажу љубав; како људи и вербално и невербално, па и додирима показују емоције.

Из исконске потребе да се има и покаже осећај за друге људе настао је традиционални начин поздрављања у већини света – руковањем. У зависности од културе којој припадају, људи се на различите начине поздрављају. Јапански поздрав је – благи наклон, при чему су руке уз тело. На тај начин показује се поштовање човека према човеку. На Филипинима традиционални поздрав старијих особа је наклон, при чему се десна рука старије особе с којом се поздрављате, зглоб њен, прислања уз своје чело. Притом се изговарају речи „мано” (рука) и „по” (поштовање). Понекад је то пропраћено и нежним тапшањем по рамену.

У Француској уобичајено поздрављање је пољубац у образ, обично с два пољупца. У Аргентини с другом особом поздравља се тако што се лагано наслони образ уз образ (десни образ) и нежно пољуби особа која се поздравља.

У словенском православном свету драге особе поздрављају се уз три пољупца. У Русији стандардни мушки поздрав је јак стисак руке. Код Кинеза културно је што лаганије и нежније руковање. Замбијци, уместо руковања, поздрављају се тако што притисну палац о палац. У Зимбабвеу поздравља се тапшањем, мушкарци исправе дланове, а жене савијају шаке. И већина Грка поздравља се простим тапшањем по леђима.

Као што се види, у већини света уобичајени поздрав јесте уз додир. Али суштина није у физичком (телесном) додиру, него у додиру душа. Додир тела без додира душе је хладан, безосећајан и безвредан. Додир има смисла само ако исходи из душе.

Тело без душе је мртво и хладно. Душа тело греје. Емоције из душе исходе, па већ по поздраву закључујемо колико ко емоција има.

И зато када говоримо о сусрету људи, о сусрету двоје или више људских бића, не говоримо о њиховом физичком сусрету, него о – додиру душа.

Човек има потребу да воли и да буде вољен. Али, нажалост, данас – услед разних околности, проистеклих из толерисаног и раширеног дејства зла – људи се све више удаљавају једни од других. Мање за људе, а више за животиње се везују. Животиње, такође, имају душу. И оне осећају љубав и узвраћају љубав. Љубављу исказују захвалност.

Предајући се греху, човек се изобличава: душа његова отупљује, нове критеријуме преузима, немару и апатији се предаје.

Савест човека опомиње, и зато да не би далеко замакао у безосећајности својој, потребно је да преиспитује себе, свој однос према Богу и ближњима и да изналази пут свога спасења.

Највећи дар

Волиш ли човека или оно што он има: његов статус, његов реноме, његову имовину…? Дивиш се човеку. Како? Да ли си задивљен његовом лепотом тела или си задивљен целокупним бићем његовим? Ако волиш само тело његово, онда је то страст, а не емоција, љубав. Волиш човека као комплетно биће, а пре свега оно што чини суштину његовог бића – дух и душу, која га носи, која борави у телу његовом.

И још нешто, када кажемо да некога волимо, запитајмо се: Волимо ли њега (њу) због њега (ње) или ради себе!