Život na poček
Dejan Grujić je poznati beogradski novinar, urednik i voditelj emisije „Ustanak“ na Radio Beogradu 202. Sa slušaocima se druži od ranog jutra i svima, na sebi svojstven način, poželi „dobro jutro“. Sa popularne „dvestodvojke“ u eter pošalje poruku, da predlog, sugestiju, savet, podeli toplu ljudsku reč… iskreno, od srca, u svakodnevnici koja je najčešće sve samo ne ružičasta. Na stranicama portala „Tamo daleko“ prenosićemo Dejanove crtice iz života.
Danas je subota,
24. februar 2018.
Piše: Dejan GRUJIĆ
Baš sam neki romantičan lik čim me razneži sećanje na neka vremena koja bi mnogi da potisnu u zaborav.
Devedesete godine prošlog veka, koje svako malo neko pomene kao pošast koja nam se opet vraća, imale su neke ikone pred kojima se i danas klanjamo. Ako zanemarimo čuvenih deset ili sto dojče maraka, jedna od znamenitosti tog vremena, a koja je i danas jako važna mnogima sa šupljim džepom, jeste i ček. Ne pominjem ono „bez pokrića“ jer današnji čekovi moraju da budu pokriveni plusom na računu.
Nekadašnji su uglavnom bili bez pokrića, bilo ih je uvek dovoljno u džepu, a mogli su da se naruče i više puta mesečno. Bilo je važno samo da se u trenutku naručivanja bude bar nekoliko dinara u plusu i na kućnu adresu stizao je drogoceni svežanj papira kojima se plaćalo preživljavanje. Dogodilo se da je hiperinflacija otišla u daleku prošlost, a čekovi su i dalje živi.
Često vidim u radnjama ljude koji popunjavajući čekove sebi obezbeđuju preživaljavanje u naredna tri do četiri meseca, brižljivo odmeravajući šta kupuju, i koliko će to da potraje. Banke nisu presrećne zbog čekova koje moraju da izdaju zainteresovanim građanima i što pre bi da ih presele u prošlost, menjajući ih za plastične kartice. Ali, srpski građanin se ne daje tako lako plastici. Ček je ček, jer je na poČEK.
Šteta je što su nam ukinuli nemačke marke pre 16 godina, inače gde bi nam bio kraj da nam recimo sada tetka iz Nemačke šibne Tetka Klaru (100 DM) u avionskom pismu? Da je kojim slučajem još i 1993. godina u pitanju, to bi značilo u Srbiji bar mesec dana raskalašnog života. Ovako, evri mogu samo da liče na vredan novac, jer ako biram da potrošim 12 hiljada dinara ili 100 evra, onda ću debelo da razmislim šta mi valja činiti. Dinar srlja u progres dok evriće lansiraju u propast oni koji su ih i stvorili, Evropljani. Kažem ja, čekovi su ipak zakon, njima vrednost može samo da raste a rok za realizaciju poput lastiša bude još rastegljiviji. Baš, kao i – naši nervi dok preživljavamo ova vremena napretka i progresa.
E, blago nama sa čekovima. Dobro jutro!
