Проучавајући многе изворе о спашавању савезничких пилота оборених над Југославијом, а спашавали су их и партизани маршала Тита, наишао сам и на имена тројице од укупно 12 спашених руских пилота! То су Владимир Бобров, Семјон Мискаленко и Александар Плахотњиков.

Нико о њима ништa не зна. Апсолутно не могу тврдити да су Владимир, Семјон и Александар, и још тројица њихових безимених колега били ти који су провели десетак дана у кући дида Ристе и баке Јевдокије у усташком Сарајеву. А јесте било шестеро пилота Руса у малој дједовој кућици. Двије собе, кухиња, мали заход и минијатурна башта иза куће. И ту су били, поред дједа и баке, још њихова кћерка Гордана удата Стаменов са петогодишњим сином Љубишом.

Ту није био ни Љубишин тата Борис ни мој отац Слободан, тада још момак. Њих двојица су били „у шуми“. Првоборци! Ни моја сестра Соња, ни Љубишина сестра Тања, ни ја, још нисмо били рођени. Касније смо живјели од узбудљивих прича какве се ни на филму не могу виђати, а све су биле дио живота породице Тошић-Стаменов.

Непознати гости су стизали „у размаку“ од по неколико минута. Улазили су, у мрклом мраку, нечујно већ изувених ципела,  без ријечи су се смјештали у једну собу. На прозорима су висиле тешке завјесе бранећи да свјетлост продре било у кућу или из куће. Нико ништа није говорио. У једној соби гости, у другој фамилија. Добро је. Преданиће некако, а увече иду даље. Свануло је, када је један од ноћних гостију, ушао у кухињу и сав избезумљен питао:

“ Где мы (Гдје смо ми)?

Тада укућани сазнају да су им гости Руси!

Пред немачком касарном

А Руси сазнају да се налазе на рубу њемачког змијског гнијезда. Када је један од њих непримјетно „отшкринуо“ завјесе укочио се од страха. Тачно преко пута њихове собе, стотињак метара даље, била је главна капија огромне сарајевске војне касарне, зване Логор. Пред капијом се смјењивала стража. Живот се полако будио. Војска, опрема, возила, оружје, све је то дефиловало у чврстом војничком поретку. Нијемци су то, није шала. Испред прозора су промицали и грађани. Полицијски час је прошао. Појављују се и усташке „опходње“. Агенти Гестапоа и усташке службе журе на посао. Ту мало више, преко пута  ”друге капије” налазе се њихове полицијске постаје и канцеларије. Почиње „уобичајени“ дан у ратном Сарајеву.

Дида Ристо се спрема за посао. Ради у Жељезничкој радиони. Стари синдикалац. Није му џаба Ђуро Ђаковић вјенчани кум. Доручкују оно шта има. А нема пуно. Рат је. Година је 1944. Вријеме је глади, немаштине и страха. Не само зато што су Срби. Тошићи су са Илиџе, и Босиљчићи и Штаке и Видаковићи…Они су од самог почетка рата везани за „шуму“… Све сам прекаљен илегалац и борац… Свеједно нуткају сада већ „своје Русе“. Нека једу, свакако им већерас ваља даље.

Дан је промицао углавном мирно. Бака Дока је пословала у кухињи, њена кћерка Гордана изашла је са сином у куповину (тачније у потрагу за храном). Дневни распоред у тој кућици, која се налазила на мјесту гдје се данас налази Природно математички факултет, није се мијењао. Једном је навратила комшиница Илинка Мандрапа, на кратко. Ништа није могла примјетити. Гости су били нећујни и невидљиви. И стрпљиви. Вечерас их домаћин, а ни име му не знају и не треба да знају, води даље. Према Илиџи одакле је родом и само њему знаним илегалнм стазама – Негдје на том путу чека га у прецизно утврђено вријеме договорена веза.

Деда Ристо Тошић са суприугом Доком у шаховском заносу 

И почиње ноћ „великог бијега“. Све је уобичајено. Полициски час, замрачење, град премрежен патролама. Одјекне и по која  команда са логорске капије. Као лавеж. У кући сви будни осим диде Ристе. Он спава. Ваља му бити одморан и спреман да два сата ноћним стазама и богазама ходи и изведе госте из усташког града. Вријеме је за полазак. Шесторица гостију спремни ко запета пушка…

– Устај Ристо – шапуће бака Дока диди на ухо. – Вријеме је. Има доста до зоре!

Дјед онако бунован сикће на баку:

– Нигдје ја не идем. Сањао сам грожђе, а ти знаш (чуј она зна?) да грожђе није добро сањати.

Почиње свађа. Замисли када се неко полушапатом жестоко расправља.

– Бог те не убио – говори бака и крсти се. – Хоћеш да нас све побијеш. Ајде није ми жао мене. А зашто Гордана и Љупчо да заглаве Јасеновац. Тебе ће наши свакако скратити за главу. И ови Руси, Бог им на помоћи био, зар не видиш да су неки врло важни људи. Нису џаба нама доведени.. А шта ако опет усташе дођу да нас копају. Кумим те Богом спремај се и идите.

Дјед упоран и неће да иде никуда.

Бака Дока преузима команду

– Сањао сам грожђе и тачка! Сви се у кући унервозили. И гости виде да се нешто догађа. Јесу ли у клопци? Јесу ли издани? Па од прецизног времена зависе њихови животи. Чак и од мало повишеног гласа све зависи. Од патроле која се сваког часа може банути… Ако сами крену нигдје неће стићи. Вријеме стреловито одмиче, а једина одлука је дједово:

– Ноћас ја нигдје не идем!

Готово. Цик зоре затвори све илегалне стазе. Тамо гдје веза чека – паника. Гдје су? Јесу ли проваљени? Немогуће да их нема? А и ова шерсторица су јако важна. Оде нам глава ако их не доведемо…

Шта је, ту је. Сви се натисли у кухињу. Кухиња гледа на малу башту, иза је неки отпад старих возила, а мало даље ријека Миљацка. Идеално мјесто за бијег ноћу, а идеална клопка обдан. Бака Дока, практична какву је Бог дао и отресита, „преузима команду“. У реду, веза је прекинута. Не знамо када ће бити успостављена, а дотле ваља преживити. За укућане је лако, али шта са гостима. То је шест чаша за воду, шест одлазака у заход, шест тањура супе , шест комада хљеба, и све то, у најбољем случају два пута дневно. А колико дана? О томе боље не мислити.

И вријеме тече. Шесторица младих лавова казују ко су. Пилоти! Њихови авиони су оборени по повратку са бомбардовања румунских нафтних поља у Плоештију. Пали су на територију коју контролишу Титови партизани. Подијељени су у групе и воде их ко зна куда и ко зна гдје, али према спасењу. Дјед који се „опоравио“ од сна, а бака говори да се „био усро од страха“, објашњава им да се ништа не брину!!!

–Ви сте у сигурној кући коју илегални покрет у Сарајеву користи у екстремно важним приликама, баш зато што је у „дворишту“ њемачке  касарне и што су ту јаке  усташке ”постаје”, а и канцеларије Гестапоа. Веома мала могућност је да будемо проваљени…

И тако готово десет дана, док „веза“ није успостављена, руски авијатичари постају дио породице Тошић. Десет дана „тишине“, шапатом изговорених ријечи, десет дана „одмора“ за пилоте, десет дана бриге за храну и десет дана уговарања новог прецизног времена за везу.

И зовем, неки дан Кичинер(!?). Тамо је моја сестра од тетке Тања Стаменов, а Љубишина сестра. Питам је да ли се она сјећа приче о руским пилотима.

–Је ли о онима када је дида Ристо сањао грожђе – умире Тања од смијеха.

– Да управо о њима. Да не запамтисмо дидин сан, још једаред би, овај пут неповратно, потонула сага о јуначким и људским временима.

– Ето и ја се ријетко сјећам оног прохујалог времена када смо сви, у бакином стану сједили око стола. А к’о да сада гледам наше покојнике: баку Доку, дида Ристу, маму Гордану и тату Бориса, и твоје родитеље Слободана и Борку, (вјечна им памјат). Ту смо и ми дјеца. И Љубиша, и Соња, и ја, и ти најмлађи од нас, а ето те баш си оматорио. Бака се уозбиљила, дида је гледа испод ока, старији се „праве луди“ а ми дјеца се смјехуљимо. Знамо да ће нешто, као обично, провалити. Најчешће оно: – Богати Ристо, де реци нам шта си ноћас сањао. Ако је грожђе… ту је прекида салва смијеха. Смијемо се сви весели и раздрагани, безбрижни и ушушкани какви смо само могли у то вријеме и бити у загрљају диде Ристе и баке Јевдокије зване Дока који су о свима нама бескрајно њежно бринули – кроз сузе и смијех говори моја сестра од тетке Тања.

Захвали Богу што ниси у Партији

И још ме подсјети, а ја ето потпуно сметнуо са ума, како је , захваљујући руским пилотима она добила име. Један од њих, у том „међувремену“, посебно када дида Ристо изнесе своју ракију, и када шапатом пјевају „Брадјагу“, један од њих је говорио о својој великој љубави једној Татјани и заклиње се да ће јој се вратити, баш као што се само у пјесми и филму догађа. Ето, по тој Татјани и наша Тања је добила име.

И шта је било даље? Пилоте је дида Ристо одвео на слободну територију. Кроз мрклу ноћ, „сред пушака, бајонета и стража око нас“, довео их је на сигурно, а тамо су му наши „значајно“ нагласили:

– Захвали Богу што ниси у Партији…

И одлетјели су наши Руси својим Татјанама, Соњама, Маринама, Каћушама. А како знамо да су стигли када о њима ништа не знамо. Па прошао је рат, па онда и ИБ (мој стари „зглајзо“, али срећом није се дочепао јадранских „Хаваја“) и једног дана у дидин и бакин стан (кућица је била давно срушена) бануше тројица од оне славне шесторке. И изљубили се и изгрлили и захвалили се на фантастичном времену на рубу змијског гнијезда и причали како су се и они и њихови најближи тамо у Русији, смијали једном сарајевском илегалцу који је сањао грожђе. И опет су се ориле салве смијеха, дида одмахивао главом, а брк му се смијешио.

И не знамо шта је даље било. Изгубиле су се везе, стари су одлетјели пут небеских пространстава, можда баш са бомбардерима оних наших руских пилота…

И пита ме „један питач“, да коме је ово више важно. А ја кажем да не знам. Можда ће се наша дјеца наћи са њиховим унуцима или праунуцима, па ако ништа барем ће се сретно смијати, смијати, смијати…

Па куд ћеш више.

Налосвна фотографија: Деда Ристо Тошић са супругом Доком и унуком Љубишом

Крај