Дан кад је пао Цариград

Пише: Огњен Војводић

Данашњег датума, 29. маја православног јулијанског календара (11. јун католичког календара) 1453. године османски освајачи под командом Мехмеда II освојили су Константинопољ – Нови Рим, чиме су учврстили геополитичку освајачку позицију исламске империје на Босфору и на Балкану. Заправо, османско освајање Константинопоља било је сламање опљачканог и ослабљеног Новог Рима  латинским освајањем 1204. године, познатим као пљачка стољећа, када су латинско-ромејски освајачи у Четвртом крижарском католичком рату, умјесто ослобађања Јеруслима од османске окупације, окупирали хришћански Константинопољ и држали Град под војном и вјерском латинском окупацијом до ослобађања 1261. године.

Цар Константин Велики, оснивач Константинопоља – Новог Рима рођен је у Нишу – Наисос, а последњи римски Цар Константин XI Драгаш Палеолог је по мајки српског поријекла. Цар Константин XI био је формално последњи римски владар „наследник Августа и Константина“. Његова титула је гласила: Цар Ромеја (хеленизован назив за Римљане) Константин XI Драгаш Палеолог у Христу Богу вјерни цар и самодржац Ромеја. Константин је био син последње римске царице Августе Jелене Драгаш Палеолог, супруге цара Манојла II Палеолога. Прије удаје, она је била српска принцеза Јелена, кћи моћног велможе Константина Драгаша Дејановића, и унука Теодоре – сестре Цара Душана и његовог севастократора Дејана Драгаша.

„…За вријеме Херувимске пјесме у цркви Свете Софије Турци су ушли у град и провалили у закључани храм. Свештеници који су тог тренутка вршили Велики Вход никад га нису завршили! Наиме, један од великих стубова храма се отворио и они су са светим Даровима уходали „тамо“. Древна пророчанства кажу да ће се једног дана наставити херувимска пјесма и свештенство наставити Велики Вход.“

Константинопољ је имао геополитички значај јер је „контролисао“ Босфор, спону Европе и Азије. Иако је Константинов град био све што је остало од Источног ромејског царства, његово освајање доносило је освајачу геополитичку и материјалну корист, а посебно симбол царства и царствености. Зато је одговор Константина Драгаша на понуду Мехмеда Освајача за предају града гласио: „Предаја града није моје лично право, нити право било ког појединца који у њему живи, јер је наша заједничка одлука да погинемо сви заједно, а не да спасемо свој живот.“

Када је почело рушење османске исламске империје и ослобађање православних народа од османске окупације, и грчки народ је као први под исламским игом кренуо у ослобођење од вишевјековне османске окупације. Од почетка 19. до почетка 20. вијека балкански православни народи су се ослобађали од османске окупације, завршно са ослободилачким Балканским ратовима и коначно у Првом свјетском рату.

Међутим, ослобођење грчког народа и грчке отаџбине није потпуно спроведено, већ је највећи дио грчког народа протјеран са свог историјског простора а престоница Грчке, Константинопољ, је остала под османском окупацијом. После Првог свјетског рата и потискивања османског окупатора са дијела Грчке отаџбине, грчки народ под турском влашћу је трпио геноцидне погроме, веће него за вријеме османског Калифата. Република Турска је над грчким народом, као над Јерменима, спроводила геноцидне погроме, од којих је један познат као „Велика катастрофа“.

После неуспјелог грчког ослобађања Константинопоља 1922. године и пораза грчке војске код Смирне 1922. Грци су изгубила многа подручја ослобођеног отачаства, а грчки народ је из Мале Азије и Источне Тракије протјеран. Наиме, европски грчки «савезници» су као и у Четвртом крижарском рату, умјесто помоћи ослобођењу хришћана од османске окупације, Константинопољ подијелили са Турском. Грци, као православни, нису били поуздан стратешки сарадник евроатлантске алијансе у контроли Босфорског пролаза. Протјеривање Грка из Цариграда је спрововођено поступно и у републици Турској. У Цариграду је до половине прошлог вијека живјело до двјеста хиљада Грка, а данас до двије хиљаде. Тако су древни хришћански градови Мале Азије и и престоница православног царства, Константинопољ, први пут у повијести остали без хришћанског становништва.