Dan kad je Bog posustao
Piše: Stana Šehalić
Sad utuli fenjer… Sakri šibicu…Mesečev ću prah tek da istrunim…
Da u mraku lovim zlatnu ribicu…Da joj želju ispunim…
Jedan D moll, onaj koji je sačekao „poslednje zvezde namiguše“ neočekivano je zaposeo plavičaste prostore smiraja dana, kada je stigla vest da je u nebesku kočiju seo Đorđe Balašević, možda poslednji simbol mladosti mnogih generacija, čuvar naših nežnih uspomena na lepša i bezbrižnija vremena, neumorni hroničar svih naših uspona, saplitanja i padova.
Sa njim je zauvek nestalo jedno vreme za koje smo mi, nekdašnji „novi klinci“ želeli da verujemo da još uvek postoji – pa makar samo u njegovim pesmama. Sa njim je, tom „tamnom kočijom“, iako formalno odavno nepostojeća, zauvek nestala Jugoslavija, zemlja o kojoj se, kao o neprežaljenoj prvoj ljubavi, još uvek više ćuti nego govori, i tuguje, u D mollu – naravno. Ma, „nije tuga, šta je tuga za D moll“.
I taj D moll brzinom svoje plavičaste svetlosti proširio se regionom i svetom, svuda gde su u nekim od rutinske svakodnevnice otkinutim trenucima samotnih tišina, preslušali svoj život u stihovima Đorđa Balaševića. Koliko god smo ga neki voleli, a neki ga nismo voleli, skoro svi smo imali potrebu da se oglasimo nekom crticom, nekom „samo našom“ pesmom. Etar je noćas imao zvuk svih Đoletovih tonova – i onih sanjalačkih, nežnih, ljubavnih, i onih melanholičnih, i onih angažovanih. I mnogo suza, kao kad ti ode neko najrođeniji.
Usamljeni galeb iznad mora osrednjih koji je svetu dodavao malo vergla i koji nikad nije prestao da broji zvezde i traga za zlatnim runom, spontani šarmer koji je svojom lakoćom često zavaravao prikrivajući dubinu svojih poruka, zavarao nas je i ovaj poslednji put. Đole u bolnici? Ma, ok, bio je i nedavno, biće on dobro. Ne mogu večiti razbarušeni šmekeri, čak i kad su melanholično-nostalgične provenijencije, tek tako da odu. Smrt postoji samo u njegovim baladama. U “Slovenskoj”, “Kad odem”…
Teško je bilo šta reći o čoveku koji je rekao skoro sve, o sebi i o nama, na taj čudesni način kom će teško skoro neko dobaciti. Taj nebeski dar da svakodnevnicu nepogrešivo percipira i pretvara u lagani stih, u softanu meku rimu satkanu od onih finih pomalo zaboravljenih reči naših predaka, koja nekako boli manje negoli sama stvarnost, čini unapred obesmišljenim svaki pokušaj da se napiše koji redak oproštaja, dostojan njegove veličine, tim pre što je on u svojoj svestarnosti, i svoj epitaf već opevao i što se unapred ogradio od onih koji će po njegovom odlasku „pričati o plovdbi ti što nisu sidro digli“.
A ipak, kad se bog već uspavao, a Đole ispustio to žezlo čudesno, ne bi bilo lepo da u ime nas iz pedeset, šestdeset…(zar je važno koje?) koji smo noćas plakali uz njegove pesme, ne napišem bar jedno maleno hvala – što je umesto nas napisao izvinjenja roditeljima za sve gluposti koje smo pravili, što nas je provalio u svim našim mladalačkim nesigurnostima i traženjima, što je video „čardaš u tim lepim nogama“, što je podelio sa nama svoje emocije i svoje zablude, što je ostavio najlepši dnevnik jedne mladosti…
Hvala mu i na opomenama u vremenima kad smo već dovoljno porasli da možemo da utičemo i menjamo da „zdrobimo lažne dijamante k’o ljusku šupljeg oraha, nek’ bulevari sveta pamte muziku tvojih koraka” iako je uravo takvim stihovima stvarao barijere između sebe i onih koji nikako ne vole da ih neko uhvati u slabostima i greškama.
Noćas, dok sam preslušavala mnogobrojne hitove, neki čudni asocijativni tok me sa stanice u Puli iz pesme “Oprosti mi, Katrin” odveo na korzo u Zrenjaninu koji je još uvek postojao u vreme mojih srednjoškolskih dana potkraj sedamdesetih godina i gde se tačno znalo ko u koje vreme i gde stoji i koga čega da vidi. Tamo je u vojničkoj uniformi nekoliko puta stajao mladi još uvek neafirmisani Đorđe Balašević. On nije mario za nas jer je mario samo za svoju jednu, a ni mi nismo marile za njega jer smo tipovale markantnije, bučnije mačo momke.
I kao u pesmi “Triput sam video Tita maršala”, i ja sam triput videla Đoleta legendu u gradu na Begeju – i ta slika je ono što što će biti samo moja uspomena na njega – “moje detinjstvo, sloboda, mir, bratstvo, jedinstvo, preda mnom on, nasmejan, večan.” Zato što “ume život biti tmuran kad gledaš od dole, al budi nekako sivi soko, pa se vini u visoko…”
