Црногорски Самодржац прошлости
Пише: Архимандрит Данило (Љуботина) – Истријан
Слушао сам, два пута велики, рекао бих, опроштајни говор господина Ђукановића у Никшићу. Велики је говорник и пријемчиви демагог прошлости. Он говори као да је у Француској за време Револуције. Говори са великим емоцијама и инспирацијом за будућа времена, као да се обраћа нацији од 60 милиона становника. Притом користи надахнуће германских уништитеља Југославије који бјесомучно журе на „своје“ топло море.
Мило живи подсвјесно, на остацима костију уморене јужнословенске државе. Вјешто користи парадигме и „достигнућа“ комунистичке мегаломаније прошлог доба и на томе опија препарирано друштво црногорских „елита“ (тајкуна), отуђених од народа који му „вјерује“ – чак три деценије.
Мислећи да је све залеђено и да на тим костима има још „меса“, он не води бригу о народу који је жедан и гладан реалности својих вјековних предања и вриједности. Мило не обнавља државу Црну Гору већ ствара државу својих засмисли по рецепту Коминтерне. На жалост, он не обнавља државу својих отаца, ђедова и прађедова, створену на њиховој крви, предању и живој вјечној народној традицији и народним вриједностима и могућностима. Мило, тиме показује презир према моћи свога народа која се крије у тајни – Светих Василија Острошког и Петра Цетињског, у великом Његошу тајновидцу и многим великим светим творцима Црне Горе, далеко прије од сваке идеје југословенства.
Он види себе као харизматичног Самодршца, а духовно се везује за бугарску метастазу “цркве”. У том заносу, Црногорски Самодржац, не види да се све распало, да су се све вриједности истрошиле, да су све зајмове појели – црви камата. Да су каматари прешли давно на динамику озбиљног криминала, коју је сада тешко зауставити. Криминалци су, као што видимо, без нације, границе и државе.
С друге стране, он ниподаштава и понижава титански напор блаженог Амфилохија који примјером свог живота враћа народ у једину могућу нормалу живота. Митрополит трпи Господара Црне Горе годинама. Воли га и пати. У свакој прилици пружа му руку. Нуди му свето крштење да би га вратио у народ – али безуспјешно!
Да би био сасвим модеран, да би показао своју проницљиву способност, незамјењивост и надмоћност над свим наивним балканцима, он великодушно позива да га брани највећа сила на свијету (НАТО) на што му се и сам предсједник САД-а смије – да не кажемо руга. Црну Гору нема ко да нападне, осим из освете Република Дубровачка. Руси су му сувише неприхватљиви, а Кинези сувише „жути“!
Господин Ђукановић, залеђен у својим ставовима, иако луцидни политичар, не препознаје природни, тајанствени процес и снагу Преображења као ни силу Васкрсења Христовог, која је срушила римске богове – па и само божанство Цезара!
Црна Гора није могла а да не одговори литијама; невидљивим, свештеним, мистичним ходом!
Ето, то се десило неочекивано, благодатно и свето у Црној Гори!
И док по европским градовима и свјетским метрополама васпитавају омладину пендрецима, разним гасовитим препаратима, одгојним палицама, а успут понеког и убију, Црна Гора мирно чека да зазвоне звона са Ловћена!
