Амфилохије и Милошевић

Написао: Владан Јевтић

Сећам се, као да је јуче било, како смо, сад већ давне 1989. године, на обележавању шестогодишњице Косовске битке у Пећкој патријаршији, дуго седели, на старим темељима у порти манастира, окупљени око владике Амфилохија и дуго га слушали, како мудро, на њему својствен начин, збори и одговара на разна наша питања…

-Шта мислите о Слободану Милошевићу? – пита неко.

-Велику је ствар урадио… Пробудио је успавано српство… Није незаслужено што га зову „Нови Карађорђе“, али једно видим: Он ће на крају бити као она крава која даје млеко, па га на крају ногом проспе!

Не знам за друге који су тог дана били са мном и слушали владику Амфилохија, али ја сам те његове збуњујуће, пророчке речи добро запамтио. Како су се догађаји деведесетих развијали, све више сам се убеђивао како се то пророчанство мудрог владике испуњава.

Када је Милошевић касније био на полаганом, циничном убијању у Хагу, издат од Срба као једини председник предат непријатељу, владика Амфилохије га је посетио и поклонио му Библију…

-Њему су судили онима којима је требало да се суди. Нису му пресудили, невин се преселио у Царство небеско! – тако је, у једном интервјуу из 2017. године, говорећи о Милошевићу, рекао владика Амфилохије, истовремено се кајући што је одбио позив да сведочи у његову корист, завршавајући речима:

„У имену Божијем је суд и правда. Божји суд на крају све решава!“

Навикли смо да се увек, страсно, око сваке ствари, поделимо на два супростављена пола и да се сврставамо на једну или другу страну, игноришући аргументе саговорника, који можда и нису неважни. Али, има ствари у којима заиста не треба бити искључив и сврставати се на црну или белу страну. Због многих ствари. Тако је, по мом мишљењу, и са случајем Милошевић.

Сувише смо, још, близу догађаја који су се одвијали за време његове владавине да бисмо могли да објективно судимо и будемо искључиви. Неки ће наћи хиљаде разлога и примера да је то светла тачка у нашој историји, други ће рећи је један од највећих штеточина које смо изродили. И једни, и други су, можда, на свој начин, у праву.

Људски је, и разумљиво, да се човек одређује према нечему и некоме према свом непосредном искуству, или искуству својих блиских. Тако бих и ја, ако погледам само последње догађаје са мојим родитељима, као и породицама већине српског живља у Метохији, због оног што је Милошевић урадио после Кумановског споразума, требало да њега и његову власт сврстам у издајничку. Јер, после потписивања тог споразума, војска и полиција су, преко ноћи, напустили Косово и Метохију, апсолутно не размишљајући (чак ни обавестивши!) народ о томе шта се догађа. Народ, укључујући и моје родитеље, остављени су на милост и немилост шиптарима из ОВК, па, ко преживи – преживео је. Знам, наравно, да многи имају слична и још гора искуства. Али, и поред свега, како каже владика Амфилохије: „Божји суд на крају све решава!“

Једно су наша лична осећања, а друго је суд историје. Слаби смо ми да судимо.

Замолио бих све оне који ово прочитају, да се уздрже од искључивих и пљувачких коментара везаних било за владику, било за Милошевића, јер то су нека општа места и ставови који су нам свима добро познати и милион пута поновљени.

*Аутор је познати путописац, истраживач, фоторепортер, који живи и ради у Москви, а овај текст је објавио на свом фејсбук профилу.