Истарски град Пијемонт коме су затрли и име

Оронули и опустели град једини је сведок истарског егзодуса, у коме је овај део Хрватске заувек напустило око 300.000 Италијана

Пише: Предраг Т. Савић, адвокат и писац

На северу истарског полуострва, између Опртља и Грожњана, на 240 метара високом брегу сместио се утврђени град Пијемонт Истре, који је у новије време добио име ружног значења – Завршје. Овај питорескни градић некада је био архитектонски и историјски бисер Европе, а данас је најтужнији сведок и доказ погубности етничког чишћења названог – истарски егзодус.

Пијемонт је смештен је на месту праисторијске истарске градине, био је настањен у антици…. Ту су остаци римског конзулског пута. Данашње насеље је настало као стари каштел смештен изнад реке Мирне који је дуго био у поседу венетске породице Контарини. Град је био заштићен двоструким бедемима са портама од којих су остала сачувана само јужна, недавно (2008.) рестаурисана.

Древно име овог средњовековног градића чува се у италијанском облику Пијемонте. Под њиме је познат још од 1102, када га је истарски маркиз Улрих II. даровао аквилејском патријарху. У документима из 1341. и 1508. спомиње се као Pyamont или Poymont. Град је 1300. припадало пазинским грофовима. Затим га заузима Венеција. 1360. Потом су напале тршћанске снаге патријарха Лодовика де’ Дела Тореа. Mесто пада 1374. под aустријску власт и бива претворено у феуд.

Од 1511.године Пијемонт је опет под влашћу Венеције. Овај град је 1530. додељен Ђустињану Контаринију (Giustignano Contarini). Његови наследници држали су га до XIX. века. Тада је потпао под Наполеонову власт, а недуго затим под Аустрију. Аустријска власт донела је просперитет овом крају, поготово изградњом ускотрачне железничке пруге „Паренцана“[.

До 1945. године Пијемонт је био понос Истре, у сваком смислу, у њему је становало преко 100 фамилуја. Након анексије Хрватској долази до великог етничког чишћења (истарског егзодуса) па је тако већина популације Пиемонта пребегла у Трст где су и формирали своју Заједницу у егзилy.

Према различитим изворима, међи којима је и Wikipedia, процењује се да је током егзодуса између 230.000 и 350.000 људи, углавном Италијана, напустило подручје Истре. Егзодус је почео 1943, а потпуно је завршен тек 1960. године. То етнично чишћење на почетку су обележавала убиства, силовања, пребијања, сакаћења и бациња људи у фојбе (јаме).

Историчари истичу формалну одговорност југословенских власти за егзодус, али у многим случајевима притисак на етничке Италијане (убиства и погубљења током првих година егзодуса), замењени су након 1947. године мање насилним облицима застрашивања као што су национализација, експропријација и дискриминаторно опорезивање. Све то давало је мале могућности за преживљавање и опстанак. Спас је био у егзодусу и емиграцији. Све је замаскирано идејом о оптирању!

Коминистичке и касније власти као да су се својски трудиле да Пијемонт пропадне. Прво су му узели душу, па онда и име. Синоними за реч завршје су: међеђа, засеље, дивосело и недођија. Данас у самом градићу живи четрдесетак становника, а навећи број палата и осталим грађевина је урушен и обрастао шибљем и дрвећем, о чему најбоље говоре фотке. А каква су господа били стари Пијемонћани, показује и фотографија прогнаних начињена 1957. године у Трсту.

Доказ је и величанствени путир који се данас чува у Лувру, а потиче из пијемонтске цркве Блажене Д‌јевице Марије св. Крунице, која се налази звоник саграђен у 16. веку и уз каштел фамилије Контарини. Грб ове фамилије сачуван је и изнад једне од две улазне капије у град.

Уз помоћ Европске уније реконструисан је 2008. године део јужних зидина. На исти начин реконструсана је палата испред тврђаве, која је претворена у музеј етно музике. Све то је недовољно, да се врати делић старог сјаја.

Фотографије: Предраг Савић