Титов понос у корову, рђи и рушевинама
Бранку Рајчевићу, дугогодишњем новинару-ураднику у Тањугу, франкфуртским „Вестима“, а сада у „Вечерњим новостима“ недавно се испунила жеља да поново види бојну ваздухопловну подземно-надземну базу бивше Југословенске народне армије Жељава, у подножју планине Пљешевица на босанско-хрватској граници, у близини Бихаћа. У некада поносу Титове војске, бункеру у који је могло да стане око 60 војних авиона (миг-21) и који је према тврдњама стручњака могао да издржи и атомски удар, данас царују рђа, коров, рушевине и сабласна пустош.
Као заљубљеника у фотографију, камеру и фото-апарате (погледајте овде), али и авионе, цивилне и војне, Бранка је животни пут, довео у Жељаву, место где је током 1983. и 84. године, проводио војничке дане и сам се тада дивио грандиозном објекту о коме су ретки, који су чули и знали за ову базу говорили са страхопоштовањем. И сам се сећам прича о томе како око Бихаћа и Пљешевице лете борбени авиони, а потом загонетно нестају. Све те приче биле су добрим делом покривене велом мистерије, а о тајном Брозовом бункеру, онима који су знали, било је забањено да причају.
О Жељави се у јавности чуло тек нешто више током ратних деведесетих година прошлог века када је приликом повлачења ЈНА уништила аеродром и унутрашње склониште за авионе и војску, да не би пао у руке непријатеља. Рајчевић није пропустио прилику да камером услика остатке војне базе 26 година од уништења и пола века од свечаног отварања, 1968. године. Уз његово допуштење са читаоцима портала „Тамо далеко“ поделићемо кадрове Жељаве, у коју је тадашња комунистичка власт слупала невероватних осам милијарди долара.
Данас се зна да је прича о Жељави кренула још далеке 1954. године и то после посете тадашњег команданта РВ и ПВО ЈНА Зденка Улепича, Шведској. Он је током боравка у Скандинавији видео једну подземну војну базу, пренео своје утиске војном и партијском врху после чега је брзо одлучено да се сличан објекат гради и у Југославији, а пуковнику и инжењеру Драгославу Соботку поверена је улога пројектанта. Међу неколико локација избор је пао на подножје планине Пљшевица, на висоравни дужине око 15 и ширине пет километара. Градња је почела 1958. године, а према пројекту подземни објекат предвиђен за смештај две до три појачане ескадриле ловачких авиона, са просторијама за команду, пилоте, ваздухопловно-техничку службу, ваздухопловно-техничка средства, муницију, гориво, техничку и пијаћу воду. Аеродром је имао укупно пет полетно-слетних стаза и четири улаза у подземне објекте.
Током изградње ЈНА је ангажовала и спеологе за снимање шпиља и њихово премошћавање специјалним конструкцијама од армираног бетона. Како се наводи на Википедији три главне подземне галерије за смештај 58 авиона биле су повезане у приближном облику слова М с тим да је средњи крак био продужен и у њему су се налазиле просторије за преглед и оправку авиона. Укупна дужина подземних тунела износила је 3500 метара.
Комплетан објекат добио је четири улаза-излаза, где се средњи користио за улаз авиона и људства, а преостала три користили су се за излаз авиона. Размак између улаза-излаза пројектовани су тако да је истовремено није било могуће уништење два улаза-излаза. Системом лифтова укопаних дубоку у унутрашњости долазило се до командног центра из кога се руководило летењем.
Како се даље наводи на Википедији, аеродром је био изграђен да прими тада најмодернији ловац ЈНА миг-21 у свим верзијама. Одмах после слетања авиона, мигови су унутар објекта размештани електроакумулаторским тегљачима, а изаван објекта кретали су се на сопствени погон. Стартовање и полетање директно из објекта није било могуће, јер за велики број авиона није постојала могућност адекватне вентилације.
Улази у планину су били у облику чеоног изгледа авиона, сведених на најминималнију меру. Предвиђени
животни услови за неометано коришћење аеродрома са потпуном аутономијом износили су 30 дана. Објекат је имао и аутономну водоводну и канализациону мрежу, две резервне дизел-електричлне централе, складишта, горива, резервних делова, убојних средстава, порстор за деконтаминацију авиона, а постојали су чак и шахтови за отпадни ваздух и за издувне гасове агрегата. Просторије унутар објекта биле су повезане са 56 тешких панцирних врата. Објекат је био заштићен, како се наводи на Википедији, од напада приземне нуклеарне експлозије јачине 20 килотона.
Боравак у Жељави за многе војнике ЈНА био је велика привилегија, сви који су ушли у ову базу, а међу њима је био и Бранко Рајчевић, заклели су се на чување војне тајне, али све је то нестало с ратним пожаром деведесетих година као и сама база, која је данас окружена упозорењима, обележеним, али и необележеним минским пољима. Баш на овом терену међусобно су се сукобљавале српска, муслиманска и хрватска војска, да би те 1992. године 16. маја ЈНА, у којој су углавном били српски војници, активирала експлозив и сравнила аеродром са земљом. Најјачаа детонација одјекнула је нешто пре осам сати после које се изнад Пљешевице појавио се огроман пламен и дим. Жељава је, како се
касније сазнало, уништена са 56 тона експлозива, постављен у за то предвиђене тунеле, који је прогутао аеродром, у коме је некада боравило и радило око 2000 пилота, авиомеханичара, техничара, војника.
Било је приче да ће се аеродром оспособити за цивилни саобраћај, са босанке стране налазиле су се три писте, а потом и да ће подземни тунели послужити и за одлагање нуклеарног отпада, али од тих планова, по свој прилици, за сада се одустало. Један од симбола комунистичке власти, а на подручју бивше Југославије било је пет сличних војних база, у које је уложено чак 90 милијарди долара, тако је заувек отишао у историју. Фотографије Бранка Рајчевића сачуваће барем делић сведочанства на дугогодишнју мистерију и један од симбола моћи бивше комунистичке Југославије у близини Бихаћа.
Текст: Здравко Елез
Фотографије: Бранко Рајчевић
