Српски масони још 1957. „видели“ распад Југославије
Пише: Никола Милованчев
Већ 12 година после завршетка Другог светског рата забележена је, у документу о масонерији који је сачинила тајна комунистичка полиција Брозове Југославије (Управа државне безбедности – УДБ), једна расправа о припремама на распад Југославије. Реч је о елаборату УДБ-е у Београду из 1957. године о масонству у Србији и неким везама са хрватским масонима у то време.
Овај документ је први споменуо и врло кратко цитирао Зоран Д. Ненезић у својој књизи Масони у Југославији (1764-1980), без навођења о којем документу је реч и без навођења сигнатуре и где се тај елаборат УДБ-е налази. Тек касније је Иван Мужић, 1993. у Сплиту, издао свој рад Масони у Хрватској 1918-1967, у коме је (на стр. 213-254) овај елаборат УДБ-е цитиран скоро у целости; међутим, ни Мужић не спомиње где је оригинал тог документа, сачињеног у пет примерака.
С обзиром да, по расположивим електронским каталозима библиотека, ни једна библиотека у бивше четири републике СФРЈ (осим Хрватске и Словеније) не располаже са споменутом Мужићевом књигом, ни јавност у већем делу бивше југословенске државе није упозната са садржајем Удбиног елабората о масонерији, састављеним у Београду 1957, па је корисно упознати ју барем са једним малим сегментом. Реч је о расправи коју су руководиоци једне од тадашње две групације београдских масона водили 1957. у вези њиховог предвиђања (већ тада!) да ће доћи до распада Југославије. По оцени аналитичара УДБ-е, ова масонска фракција у Београду била је блиска позицијама српског национализма („велико-српска шовинистичка оријентација“).
Насловна страна књиге Ивана Мужића
По наводима, УДБ-е, очито добијеним прислушкивањем стана, 22. априла 1957. је дошло до састанка Војислава Паљића, стварног руководиоца „Југословенске ложе слободних зидара“ (формални руководилац др Љубомир Томашић је већ био у дубокој старости) и Паљићевог заменика, београдског адвоката Божидара Павловића. Том приликом повела се дебата о припремама на распад Југославије – шта Србима ваља чинити. Цитираћу овај пасус из елабората УДБ-е:
„Дана 22. априла о. г. Паљић и Павловић као руководиоци групе имали су посебан састанак на којем су опширно претресли стање у земљи. Између осталог било је и речи о „будућим“ границама Србије, подели Југославије и слично. У вези са тим Павловић дословно каже:
„Ја почињем да искристализирам једно гледиште. Моја је основна теза ова: ако Југославија не може да се одржи онда деоба треба да се изврши тек када Срби осигурају власт у својим рукама и када ће од њих зависити где ће бити њихове границе. Да се не деси да други постављају границу Србима, већ они сами. Дакле, тако да се чека моменат да се не прејудицира па да нам постављају границе противу наше воље. Треба да будемо мудри и да дочекамо време, да имамо власт у рукама, јер смо довољно моћни да српство очувамо у једној држави и да станемо на чело а ако не желе онда да им кажемо: добро, али ми одлучујемо докле смо Срби. И да стварно буде све оно што је наше да се не деси да нам поставе границу на Дрини и не знам где, него како је етничка тамо да се постави граница…
На етничкој бази да буде повучена линија. Ако се не слажемо – молим вас дајте нам Србе овамо, ево вам Хрвати. Али да то не учинимо пре него што од нас буде зависило. Да се не би умешале непријатељски расположене државе“. Паљић му одговара: „Па чак и да не дочекамо такав један моменат ми ћемо ипак имати неку везу са Србима у Хрватској. Неће моћи браћа Хрвати да нападају ту државну организацију“.
А колико је државни врх Србије, преко тридесет година касније, размишљао (односно колико није размишљао) о томе како се припремити на распад југословенске државе, показала су догађања која су уследила у периоду 1990-1995.
