Samo ja znam kako mi je bez moje ulice lipa i kestenja

Frankfurt na Majni centar evropsake finasijske moći, jedna od najbogatijih metropola na svetu, najveća i najznačajnija raskrsnica autoputeva, grad sa jednim od najvećih aerodrome u Evropi, ali i grad raskoši, glamura, značajnih svetskih kulturnih i drugih dešavanja, san mnogih ljudi posebno sa naših balkanskih prostora. Požarevljanka Dubravka Ručić (devojačko Veljić) dosanjala je svoj san i sa porodicom svila gnezdo u srcu Nemačke, ali njena Braničkevska ulica i devojačka soba ostali su u srcu i još joj ne daju mira, a čežnja za zavičajem je ne napušta ni posle skoro pet punih godina provedenih u gradu na Majni.

Sa sinom Lukom, trinaestogodišnjakom i mužem Mirkom, koji je u Nemačku došao pre 19 godina, živi životom dostojnim čoveka.

-Muž radi u firmi H&V kao vodoinstalater i monter za grejanje, a ja u Lamme textil firmi čija je glavna mušterija Lugthansa Frankfurt am Main. Živimo normalnim životom, redovno idemo na porodične ručkove ili večere, družimo se sa našim ljudima, ali većina su ipak Nemci. Sin je gimnazijalac, voli svoju rodnu grudu, ali bolje se snalazi u Nemačkoj. Nažalost, sa njim često pričamo na nemačkom jer su za njega naše izreke “šio mi ga Djura” ili “smejala se kuka krivom drvetu”, za njega nepoznanica. Redovno pomaže deci sa naših prostora u školi jer zna kako je njemu bilo i kroz šta je prošao. Raste u dobrog mladića.  A ja, ja se još uvek tražim u tom svetu  – kaže za portal “Tamo daleko” Dubravka Ručić (Veljić).

Upoznali smo se preko društvenih mreža, a na fejbuk grupi “Tamo daleko” često je sa našim čitaocima delila postove. Kao i mnogi naši gastarbajteri prepoznala se u priči “Život izmedju” Mome Kapora. O svojim osećanjima praznine u tuđem svetu i sećanjima kada j ostavila svoju ulicu lipa i kestenja rado je otvorila dušu za naš portal. Evo njene priče:

“Te noći 7. novembra 2013. godine kada sam prelazila granicu nisam osećala, ni tugu, ni sreću, samo prazninu koja nije ispunjena do dana današnjeg. Jedan kofer i ručna torba bilo je sve sa čim sam te srede krenula put Nemačke. Nij bilo ni suza, niti osmeha. U Frankfurtu dočekuje me muž koji je tamo još od 1999. godine.

Već od prvog dana kreće sređivanje papira, papira, papira i papira, a potom i integracioni kurs. Pustolovini tamo daleko pridružuje se tada i osmogodišnji sin Luka i tako počinje naš život. Iza nas u Srbiji ostali su moji majka i otac očiju punih suza, prijatelji, ostala je Braničevska ulica,ulica lipa i kestenja, ostalo je sve. Počinje život između, ni tamo ni ovamo. Sin kreće u školu treći razred, a da nije znao ni reč nemačkog jezika, šzto je bio presedan u toj školi.  Uh, kad se setim, izgrickani nokti do krvi, krize identiteta i pitanja šta ja tražim ovde i čemu sve ovo?

Prolaze dani, nedelje, meseci i konačno prvi dolazak kući, kući, a gde je sada moja kuća i opet milion pitanja. Ne znam da li znate taj osećaj kada predjete Passau, onda kod Budimpešte ugledate tablu na kojoj piše SRB, Horgos, Srbija. Branicevska 22, zagrljaj oca i majke i sve je lepo i prljavi kontejneri, nervozni vozači, kasirke…Živite tih 15 dana za burek od Šiptara, srpsku salamu, roštilj, sarmu, pečenje ispod sača. Nemačke tablice i uvek ispoliran auto smeta,smeta i to što svima ljubazno kažete „dobar dan i doviđenja „,u čudu vas gledaju dok sasvim mirno čekate red da bi regulisali papirologiju, platili račune…

Gastarbajteri u Srbiji, auslenderi u Nemačkoj. Eeeee onda dodje i taj dan kada se morate vratiti poslu, školi. Ispraćaju vas roditelji krišom brišući suze, vi pokušavate da budete jaki,dok sin Luka dedina slava grca u suzama. A ja sam jaka do naplatne rampe, gde mi puknu sve emocije kada dobijete na desetine poruka za srećan put, gde vam ljudi koji su isto tamo daleko samo pošalju poruku „izdrži “ i onda suze teku same do Nemačke. Na granici se „okrečite“ šminkom i onda ponovo suze…

Nemačka, demokratska zemalja, zemlja gde se poštuju pravila i prave vrednosti, zemlja gde nije bitno ko odakle dolazi, zemlja gde svako dete ima pravo na dečiji dodatak, zemlja gde uvek ima posla, zemlja gde nikada nećete ostati ni gladni, ni žedni…Zemlja koja nije moja i nikada neće biti! Sin napreduje u školi, sada već tečno, gramatički i fonetički priča nemački, u Srbiju se neće i nema zašto vratiti i ja se polako uklapam, ali polako…

Onda mi je tog 4. februara. 2017. zazvonio telefon na poslu, kućno broj od roditelja i pre nego što sam se javila znala sam da je lose. I onda kreće Pasau, sau, SRB, Horgoš, Srbija, Požarevac, Braničevska, ali ovoga puta zagrlila me je samo majka, otac je bio u bolnici. Kada su mu rekli da dolazim tražio je lekove koje je do tada odbijao i pričali smoo, pričali, ustvari ja sam pričala, tata se opraštao. Nakon pet sati saopštili su mi da je preminuo. Od svega toga ja sam samo uhvatila da me više nikada neće ni isprati ni dočekati očiju punih suza, zagrliti. Zagrlila sam samu sebe i obukla najlepšu haljinu tuge. Suze moje su bile eho njegovog ćutanja.

Godinu dana kasnije, ponovo telefon, mama je u bolnici idemo još jednom, ali ovoga puta u Brančcevskoj nije me dočekao niko, vrata sam otvorila sama i sela u svoju devojačku sobu i plakala kao dete. Dom koji je nekada bio pun smeha, šale bio je sablasno tih i prazan, nije više imao dušu, a moja duša, e, ona tek sada luta. Da glasno patim prestala sam davno, kada su mi najbolji prijatelji rekli: „Pa ako ti je toliko loše ti se vrati“!

Nikada više nisam rekla da mi je teško, bilo mi je lako. Zimovanje, letovanje, dobar auto, stan u Požarevcu, stan u Nemačkoj…Sve to da, ali samo ja znam kako mi je u tom životu između. Mala Garava”.