„Maja“ ispod koje teče reka

Piše: Mihailo Ješić

Ideju da na kratko napustim sigurno i odlično mesto šefa marketinga „Novosti“ dao mi je jedan reklamni džingl Zorana Modlija, čuvenog  radio voditelja i disk džokeja beogradskih diskoteka. Reklamirajući neki disko na vodi rekao je „diskoteka ispod koje teče reka“ i meni se to godinama motalo po glavi. Kada mi je Zoran Radović, vlasnik broda „Split“ rekao da mu je diskoteka na brodu slobodna, nisam razmišljao ni trena.

Uzeo sam šest meseci neplaćeno i uleteo u novi, nepoznati posao. Uzeo sam majstore da srede prostor, u Nemačkoj nabavio ozvučenje i rasvetu, angažovao dva didžeja sa čuvenog KST-a, Željka koji je bio broj 1 u gradu za animaciju i organizovanje žurki i reklama je mogla da krene. Makar u tome sam bio majstor, i zaista  na večeri otvaranja diskoteke „Maja“ u prostoru koji maksimalno prima 400, tiskalo se blizu 1000 ljudi.  A kad su moćni zvučnici zagrmeli, a masa se ustalasala brod se zamalo prevrnuo.

Na otvaranju, početkom devedesetih prošlog veka, okupilo se pola savezne vlade, pola gradske uprave Beograda, sve vidjenije javne ličnosti , estrada. Sredinom januara te godine počelo se sa radom. Petak, subota i nedelja su bili udarni dani, četvrtak je bio rezervisan za matore rokere, utorak i sreda za srednjoškolske žurke, a jedino ponedeljkom nismo radili.

Osim džokeja bila su zaposlena jos samo dvojica momaka – pomenuti Željko koji je animirao mladež da organizuju zabave i Dragan Djordjević, konobar. On je do 21 h radio u Borbinom klubu, a već posle 15 minuta bio je za šankom diskoteke. Obezbedjenje mi nije trebalo, jer u samoj diskoteci nije bilo nijednog incidenta. Šorke su zakazivane uglavnom na obali, a najčesće su se tukli Zemunci sa momcima Savskog venca, a povod za tuče uglavnom su bile – devojke.

Radili smo do 1 po ponoći, a petkom i subotom do 2. Onda bi svi otišli, Dragan konobar i ja smo izlazili zadnji, on me sa džakom punim para, dovozio do stana na Crvenom krstu. Sutradan sam sa tim džakom punim sitnih papirnih novčanica obilazio trgovine i banke i ukrupnjavao novac i stavljao na štednju. Zaradjivalo se, neću da krujem, strašno mnogo para, i od ulaznica i od pića, a radhodi mali. Tri plate i zakup prostora.

Nisam voleo da deca mnogo piju i zabranjivao sam da im, ako su imalo pijani, daju više pića. Poslao bi ih na obalu na treznjenje, pa kad se posle sata vrate – može. Ali, jedna klinka iz Zemuna bila je toliko slatka a toliko je volela da pije da nemam reči. Imala je novca samo za jedno piće, drugo je umiljavanjem dobila od mene i onda bi se izgubila u masi. Jednom me zovu, nekoj curi pozlilo, dodjem do tog dela sale, kad tamo – Zemunka. Ona je, plašeći se mene, davala nekom novac da joj donese piće i ubijala se.

Odmah sam je odvezao kući i dogovorio da se sutra, kad se naspava, nadjemo u diskoteci. Došla je i posle razgovora nikad nije popila više od jednog pića. Imao sam dobre adute da je ubedim

Ali, ministra finansija tadašnje Jugoslavije, bio je Slovenac, zaboravio sam ime, nisam nikako mogao ubediti. Doveo ga je jedno veče moj kolega iz Novosti, Milivoje Glišic, kasniji naš ambasador u Australiji. Slovencu se Maja toliko dopala, muzika i piće posebno, da smo vikendom umali muke da ga pred zoru ubedimo da krene kući. On mi se jednom, pijan, izbrbljao da se sprema raspad Jugoslavije, ali ja ga nisam ozbiljno shvatio, nažalost.

Diskoteka je bila na jednom kraju broda, a na drugom je ugledni restoran drzao vlasnik Zoran Radović. Često sam tu na večeru dovodio uglednike iz sveta poznatih, ali bi ih svakako odveo i do diskoteke, da ih klinci vide, čime je ugled Maje rastao. Od vidjenih gostiju diskoteke izdvojio bih princezu Jelisavetu Karadjordjević, Moniku Seleš, Samantu Foks, EKV sa Milanom i Magi, Bora Čorba, grupe Film, Hari Mata Hari, Doris Dragović, Gorica Popović i Jelica Sretenović, Minimaks, Idoli, ministri Bingulac, Djerić, gradonačelnik Unković.

Diskoteku Maja držao sam tačno šest meseci. Mogao sam još, sjajno je radila, ali vlasnik broda Zoran Radović bio je ljubomoran što jako dobro radim, pa mi je najavio otkaz, drugo isticalo mi je odsustvo u Novostima i – bližio se rat.  Zaradio sam dobro, trebalo se malo i odmoriti. Diskoteku je uzeo sin Zorana Radovića, ali je posle mesec dana zatvorio jer nije umeo da radi.

Danas, da mi suvim zlatom plate da držim diskoteku odbio bih. Ko zna kome bi sve morao da plaćam reket u ovoj pravnoj drzavi.

Brod „Split“

Brod na kome je bila diskoteka Maja, napravljen je 1892. u Regensburgu i prvo se zvao „Car Nikola 2“. Od 1946. zove se „Split“ i dugo je vozio izmedju Beograda i Kladova. Početkom sedamdesetih ukotvljen je ispod mosta u Brankovoj i pretvoren u restoran. Kažu da je u potpalublju bila i tajna javna kuća.

Posle moje odiseje sa Majom, 1992. odvezen je u Kladovo i pretvoren u staro gvozdje. Bio je dug 58, a sirok izmedju 7 i 12 metara.

P.S. Ime „Maja“ diskoteka je dobila po jednoj Maji sa Novog Beograda, koja bila je „draga srcu mom“ kako je pevala Azra. Maja je samo jednom dosla u „svoju“ diskoteku, i to u podne, da sami popijemo piće.