Громовници – српска „Паклена поморанџа“

Пише: Стана Шехалић

У смањеној овогодишњој продукцији у којој је добра књига постала колатерална штета епидемије корона вируса, роман „Громовници“ Александра СТаменковића изронио је из наслага заборава као освежење и подсетник неопходности суочавања са светом око себе, а посебно са самим собом.

Као што је филм Паклена поморанџа у режији Стенлија Кјурбика који се појавио пре четрдесет година односно истоимени роман Ентонија Барџиса стар пола века, постао ствар опште културе, тако су Громовници темом насилничког понашања и пркошења уобичајеним друштвеним конвенцијама и моралним нормама, актуелни и данас, једнако као у доба првог издања.

Громовници су, и после четврт века од првог издања, роман савремене тематике, хабитуално везане за урбани простор. То је прича о одрастању на периферији индустријског града почетком 80-их година прошлог века, која предочава неусаглашеност когнитивног, интелектуалног развоја са моралним и социјалним, унутар једног самодовољног и споромислећег друштва у ерозији сопствених вредносних оквира и њихове аутистичне референтности.

У фокусу је банда малолетника коју чине три младића и две девојке. Они су деца истог краја града, исте улице, побачаји исте школе. Роман је приповедан у првом лицу, алтер его је вођа банде „Громовници“ Александар Митровић. Он нам говори о свом интелектуалном развоју и моралној ретардацији услед побуне путем деструкције. Његов однос са девојком Мајом, чланицом банде, исписује дирљиву, топлу, али немогућу љубавну причу, јер су њих двоје, веома налик једно другом, спојени у злу.

Његов однос са другом девојком из банде, Нелом, представља недоречени еротизам и нежељену везу са сексипилном, али приглупом, несрећном и потом за сав живот унакаженом девојком. Ту су још његов ривал унутар банде, интелигентни, лукави и злу окренути Бобан, као и приглупи, морално индиферентни Шами, на чије се разорне песнице банда ослања у тежим ситуацијама. Пут деструкције и насиља као једини начин побуне намеће се као саморазумљив у контексту социјалне средине у каквој одрастају.

Громовници су једна тужна прича о безизлазу деце погубљене на периферији индустријског града, која суочена са моралном бедом друштва и лицемерјем државе, сопствени смисао проналазе у насиљу и деструкцији.

Рoман Громовници је уједно и омаж рокенролу, пре свега групи Jethro Tull и њеном фронтмену Јану Андерсону.

Аутор Александар Стаменковић плодан је писац који живи и ствара у Крагујевцу. Објавио је, поред  „Громовника“,  и следеће књиге: „Жетелац туге“, „Магистер милитум“, „Русалка“, „Језерград“, „Сварожници“, „Гота планина“, „У стакленом дворцу“, „Срце и мач“, „Ујка Васина слава“ и Лоцтор Арианус.

Трилогија „Баш челик“  сврстала га у ред сјајних  познавалаца словенске и српске митологије и вештине приповедања којом се традиција бајковито ставља у функцију квалитетног штива у маниру најбољих светских писаца овог жанра.

Замимљиво је да је у тренутку публиковања првог издања, првенца Александра Стаменковића, 1998. покојни Миодраг Павловић је у краљевачкој Повељи указао на Громовнике као на једини на српском језику пажње и помена вредан роман млађег писца у то време. Приказ књиге појавио се на енглеском језику у часопису  The World Literary Today, US published etc.

Књига је изашла у издању београдског Центра функционалне писмености „Апостроф“.